2.6.15

The DUFF


2015.
režija: Ari Sandel
scenario: Josh A. Cagan (po romanu Kody Keplinger)
uloge: Mae Whitman, Robbie Amell, Bella Thorne, Skylar Samuels, Bianca A. Santos, Nick Eversman, Ken Jeong, Romany Malco, Chris Wylde, Allison Janney

Pre nego što teen filmove u potpunosti otpišemo, moramo ukapirati neke razlike i podele. Prvo, jesu li oni realistični kao The Spectacular Now ili su zasnovani na arhetipskim likovima i standardnim “tropama”. Ako su tipski, kakav je njihov odnos do tipskosti? Da li se s njom poigravaju kao Brick ili je koriste kao osnovu za celu priču na koju kače sve ostale rezervne delove? Jesu li tu tipskost baš oni uspostavili kao The Breakfast Club ili su je samo reciklirali i iskoristili? I konačno, da li ti filmovi zaista razumeju svoje likove, tinejdžere, njihove roditelje i profesore ili se samo foliraju, podilaze publici i serviraju šećer koji će ona progutati.
The DUFF je jedna jako čudna ptica, jer istovremeno pripada svim klasifikacijama i u potpunosti ih negira. Film je sladunjav toliko da to prevazilazi meru dobrog ukusa, ali opet se čini kao da iskreno razume mulariju i posebno današnji vremenski trenutak sa svim internetima, društvenim mrežama i snovima o instant-slavi, ako ne može kroz “reality”, onda makar preko You Tube-a. Film takođe doslovno uzima šablone, ne samo tipske likove (“geek”, “muzikant”, “jock”, “princeza”, “ludak”, “otkačeni profesor”, “perverzni profesor”) nego i tipske situacije (“žurka”, “shopping mall”, “novinarski klub”, “homecoming”), čak ih i ne subvertira, ali istovremeno ima veoma svestan i jasan “in character” odnos do njih – novo je doba, stare tipologije više ne važe, sportisti igraju igrice, a princeze idu kod psihijatra.
Posebno je zanimljiv odnos koji The DUFF gaji do škole. Sa jedne strane, to je svet u malom iz kojeg nema izlaza i koji će vas, naročito u maloj sredini, definirati do kraja života. Sa druge strane, autori su svesni paralelnosti i imaginarnosti tog sveta: škola je isti vrag kao i studentski dom, klub u kojem neko visi, forum ili internet generalno, nema tu neke naročite suštine. Iz ličnog iskustva, srednjoškolski period je bio prvi susret sa sistemom, period u kojem su neki stavovi, ukusi i izbori počeli da se formiraju, ali daleko od toga da je rezultirao bilo čime trajnim. Odrastao sam u velikom gradu i nisam imao problema da promenim ekipu, onda sam se još dva puta selio iz države u državu i upoznavao ljude na najrazličitijim mestima. No dosta o tome.
Vezano za kastinski sistem škole, The DUFF ima još jednu intervenciju i to u samom naslovu. DUFF je skraćenica za “designated ugly fat friend”, povučenu ružnjikavu i/ili debelu devojku koja se druži sa lepšim, popularnijim i dominantnijim, mada je prenosivo i na muške ekipe – recimo žgoljave žutokljunce koji su novi u sportskom timu. Uloga DUFF-a je u tome da bude nekakav čuvar na putu do svojih lepših i poželjnijih prijateljima. Ako se želite raspitati o nekome – idite do njegovog DUFF-a i impresionirajte ga. DUFF će vam dati potrebne informacije i savete, pa ćete vi i vaša druga polovina postati kralj i kraljica mature. (#BacamPeglu)
Naša naslovna junakinja Bianca (Whitman) još uvek ne zna da za njenu društvenu poziciju postoji termin. Ona se druži sa dve zgodne prijateljice (Samuels, Santos), ali nju niko ne primećuje, večito im je nekakav privesak i prilepak, “+1” na žurkama, ma klasika. Sad, Bianca nije ni klasično ružna ni debela, više onako simpatično ružnjikava i neuredna. Jasno, jednom kad promeni frizuru, počupa jebene obrve i obuče se kao cura, postaće sasvim poželjna, iako je “movie nerd” cura za koju je idealan provod veče uz laptop i japanske horore.
Ružnu istinu će joj otkriti njen prvi suset i prijatelj od najranijeg detinjstva, Wes (Amell) koji je izrastao u zgodnjikavog, ali priglupog sportistu i serijskog zavodnika. Wes je u nekoj vezi/bez-vezi sa “kraljicom kučki” Madison (Thorne) i njoj Biancino prisustvo smeta iz brojnih, a neutvrđenih razloga. Možda bi njen “bitch” ponos buduće poznate osobe bio povređen ako bi je frajer ostavio zbog DUFF-a. Bianca je, međutim, bacila farove na gitaristu Tobija (Eversman), a sa Wesom je sklopila pakt da joj on pomogne da ne bude više DUFF, a ona će njemu pomoći da popravi ocene iz hemije i upiše se na faks. Poznato.
Odraslih u priči ima i neophodan su začin. To se pre svega odnosi na Biancinu majku, razvedenu ženu koja je otkrila kako da svoju mizeriju pretvori u “self-help” literaturu primenjujući formulu o pet faza žalovanja na situaciju sa razvodom. Igra je Allison Janney i po običaju je odlična. Stvari ne stoje tako sjajno sa muškom, profesorskom ekipom. Ken Jeong izvodi svoju rutinu Senor Changa iz Communitija još jednom i izvodi je solidno, ali u velikoj meri nepotrebno. Chris Wylde je njegov perverzni kolega koji bi u realnom svetu završio u ćorci, a Romany Malco je direktor-diktator. Dosadno.
Najjača karika filma je apsolutno uverljiva Mae Whitman. Ona svoj lik igra na simpatično-antipatični način, tipičan za školske luzere i autsajedere koji se dosta često jedino humorom mogu braniti. Mlada glumica je uglavnom igrala male, ali karakterne i pamtljive uloge na televiziji, a ovo joj je možda ulaz u “prvu ligu”. Solidan bonus je i to što sa Robbijem Amellom ima nešto opipljive hemije na ekranu, od ortačke dinamike dalje napred.
Zapravo The DUFF ima svoje momente, ali najbolje stvari ostaju tek usput pomenute. Nikad ne ulazimo u psihologiju DUFF-a ni u suštinu školskog klasnog (kastinskog) sistema. Vidimo pomamu za raznim glupostima, od slave do “self-help” stila života, ali nikad te fenomene ne ispitujemo dublje. Imamo i tezu o ovisnosti o tehnologiji i kako moderna komunikaciona tehnologija preuzima naš život, ali ni to nije ispitano, iako su sveprisutni “hashtagovi” i ostala sranja. Čak i feministička teza o ženi i njenom izboru ostaje više onako usputna stvar.
Umesto toga The DUFF je slalom kroz sve označene kapije i “checkpointe” tinejdžerskog filma koji nas usput zasipa zašećerenim humorom i pseudo-humorom. Ta vožnja u relativno kratkom roku postaje monotona, dosadna, naporna. Sve je poznato, sve je jedno te isto, sve smo već videli nebrojeno puta. I to je šteta, jer negde na rubu filma stoje svi ti ozbiljni i nedovoljno istraženi fenomeni koji vape za filmskim tretmanom. Uz njih bi The DUFF postao relevantan film.