30.6.15

La chambre bleue / The Blue Room


2014
režija: Mathieu Amalric
scenario: Mathieu Amalric, Stéphanie Cléau (po romanu Georgesa Simenona)
uloge: Mathieu Amalric, Léa Drucker, Stéphanie Cléau, Laurent Pointrenaux, Serge Bozon, Blutch

Odmah na početku vidimo naslovnu sobu u provincijalnom hotelčiću (ili bolje svratištu), sa umirujućim plavo-sivim zidovima. Atmosfera je sve samo ne umirujuća, u sobi je par koji vodi ljubav i vara svoje zakonske partnere. On, Julien (Amalric), oseća kombinaciju strastvene privlačnosti i krivice, jer i pored svega ipak voli svoju ženu i kćerkicu. Ona, Esther (Cléau), već od samog početka se čini kao ludo zaljubljena u njega, kao da joj je on bio tiha patnja već dugi niz godina, ali, eto, okolnosti nisu bile takve. U međuvremenu on se oženio i obogatio u poslu sa poljoprivrednom mehanizacijom, a ona se umorila od čekanja i udala se za bogatog, ali bolešljivog apotekara. Ona ga pita da li ju voli, on odogovara da misli da da. Ona ga pita da li bi mogao celi život provesti s njom, on odgovara da bi...
Onda vidimo njega u zatvoru kako odgovara na pitanje za pitanjem žandarmima, inspektorima, psihijatru, svom advokatu, istražnom sudiji... Neko je očito u plamenu strasti nastradao, ljubavnica, njen muž, Julienova žena (Drucker)... Jedan od boljih trikova koji La chambre bleue skriva u rukavu je to što ćemo odgovor na to pitanje dobiti tek negde na polovini filma. To je, kaže reditelj, ko-scenarista i glavni glumac Amalric, ono što ga je i prevashodno privuklo Simenonovom romanu, upravo ta misterija.
Misterija se nastavlja kroz izlomljenu naraciju koja se stalno menja od (zatvoreničke, pa optuženičke) sadašnjosti do “bolje” prošlosti u različitim trenucima. Mi vidimo trenutke ljubavničke sreće, trenutke osećaja krivice, trenutke sumnji u ispravnost odluke, čak i klasične ucene i manipulacije. Barem Julien to tako predstavlja. Druga veoma bitna stvar sa ovim filmom je što od nas traži aktivan stav. Mi više nismo posmatrači, mi postajemo u neku ruku navijači. Perspektiva je isključivo Julienova, mi imamo izbor da mu verujemo ili ne, da za njega navijamo ili ne. Priča se čini logično iz njegovog ugla (Esther je samo jednom suočena s njim i jasno nam je da nije baš najnormalnija), ali dokazi, negde van ekrana, očito ukazuju na suprotno. Amalric kroz sve tri funkcije sjajno gradi lik i ima potpunu kontrolu nad pričom i atmosferom.
Treća bitna činjenica je da je La chambre bleue izuzetno kratak film, jedva dugometražni, sa trajanjem od 72 minuta. Kada se to stavi na kantar, nije to nešto osetno manje od, recimo, epizode nekog detektivskog procedurala. Recimo da je potpuno moguće ovu priču videti u seriji Law and Order: Special Victims Unit (ili Criminal Intent, ili u kojem god spin-offu). Ali je tretman bitno drugačiji. La chambre bleue je izrazito filmsko iskustvo, pritom inteligentno, napravljeno da ostavi utisak a ne da zgodno i prigodno poveže sve krajeve misterije za gledaoce sa manjkom inteligencije, želje ili volje.
Amalric ne polazi za jednostavnim, konvencionalnim rešenjima, naprosto nije takav tip. Kao strastvena i svestrana ličnost, on filmu daje umetnički pečat. Srećom pa je imao ekipu koju dobro poznaje, ko-scenaristica i jedna od glavnih glumica Stéphanie Cléau je njegova supruga. Likove ne boji crno-belo, a događaje prikazuje iz jednog ugla za koji znamo da ne mora biti istinit, a još manje sveobuhvatan. Besprekorno stilizovan, maestralno kadriran i montiran, La chambre bleue je u svom kratkom formatu punokrvan triler, koncentrovan i očišćen od svih viškova. Apsolutna preporuka se podrazumeva, možda imamo novog Romana Polanskog. Ne samo da su fizički slični, nego čini se da dele strast prema opskurnim, i mračnim i skrivenim, stranama ljudske želje, znaju da naprave atmosferu i pogađaju u centar kad je triler u pitanju.