11.6.15

Malacrianza / The Crow's Nest


2014.
scenario i režija: Arturo Menendez
uloge: Salvador Solis, Karla Valencia, Rodrigo Calderon, Hector Vides

Organizatori IFFI-ja kažu da je Malacrianza prvi salvadorski dugometražni igrani film u periodu od 40 godina. IMDB kaže nešto drugo, ali “bottom line” je da se u El Salvadoru filmovi ne snimaju često, dugometražni igrani posebno ne. Tu i tamo se nađe poneki kratkometražni ili poneki dokumentarac, ali oni su već jednostavniji za proizvesti. Kada pogledamo Malacrianzu, shvatićemo i zašto je to tako: već po samom “settingu” je jasno koliko je siromaštvo sveprisutno u toj zemlji. Estetika jeftinog i trajanje filma od 70-ak minuta uz uglavnom neprofesionalnu ekipu (samo je Salvador Solis donekle poznat glumac i to iz meksičko-američkih koprodukcija) samo idu u prilog tezi da je i ovaj film snimljen sa minimalnim, nategnutim budžetom i da je u njega uloženo pre svega mnogo truda.
Zato ću i verovati ekipi sa IFFI-ja koja ga je forsirala kao svojevrsnu ekskluzivu (“trailer” za njega je išao pred svaku projekciju i bio je više nego intrigantan). Imajući u vidu nepotpunost podataka na IMDB-u, moguće je da je bilo još nekih projekata koji su možda negde prikazani kao “work in progress” i koji možda čak nisu ni kompletirani, a svakako nisu išli u distribuciju. Dakle, za Malacrianzu odgovorno tvrdim da postoji i da sam je video na festivalu. I k tome još dodajem da je vredelo truda i da je film dobar.
Ono što će prvo upasti u oči je ekspozicija filma koja umerenim tempom traje skoro do polovine. Upoznajemo se sa Don Cleom (Solis), starijim siromašnim gospodinom koji radi u manufakturi pinjata i uglavnom se zadržava u kvartu. Siromaštvo smanjuje slobodu kretanja, tako da zapravo nije ni bitno je li ta sirotinjska četvrt u prestonici San Salvadoru ili u kakvom drugom gradu. Don Cleo kaže da ga prati sreća jer veruje u Boga i svuda sa sobom nosi svoju Bibliju. I može se reći da je to tako: ljudi ga vole i pomažu mu, daju mu stvari i hranu kad god mogu. Zato on skoro sve vreme nosi smešne dečije naočare za sunce koje mu je poklonio njegov doktor. U nekom drugom “settingu” on bi bio nešto kao benigni ridikul, čovek koji živi od milosti drugih zbog toga što ih uveseljava ili u njima izaziva sažaljenje.
U Salvadoru to nije tako, jer su svi oko njega otprilike jednako siromašni i bespomoćni kao i on. On se drugima tu i tamo oduži onoliko koliko može. Narkomana Juana zadržava na stanu i zove svojim sinom, iako mu ovaj povremeno mažnjava stvari i ono malo novca što ima. Konobarici Araceli (Valencia) nudi prenoćište i čak se čini da prema njoj gaji ljudsku, a ne seksualnu naklonost. Orlando (Calderon) mu se pojavljuje na vratima i tvrdi da je njegov sin iz nekog prošlog života i ovaj ga pušta u kuću. Uostalom, Orlando se čini kao pristojan momak, uredno je obučen, kaže da se vratio iz Amerike i da želi da zaradi još malo novca i dostudira za pastora.
Stvari se zahuktavaju kada Don Cleo dobije preteću poruku da će biti ubijen ako u roku od tri dana ne ostavi 500 dolara pored kante za smeće. Naravno, to je novac koji je njemu u domenu naučne fantastike. Opet, svi kažu da je ucenjivač neko koga poznaje ili s kim se nedavno zbližio. Sa druge strane, oni koji ga poznaju znaju da je on puka sirotinja. Da li ga love lokalni kriminalci? Je li policija umešana? Je li to Juanova osveta? Ili Orlando nije onako iskren kakvim se čini? Sve u svemu, njegov život umesto pobožne skromne sreće počinje da liči na “nightmare logic” sa upadljivo teskobnom atmosferom.
I pored minimalnih sredstava, Malacrianza izgleda odlično i stilizovano do maksimuma. Logično, išlo se na digitalnu kameru iz ruke i što je moguće više prirodnog osvetljenja, a naša pažnja je usmerena na glumce. Oni su ostvarili pamtljiva ostvarenja, posebno Salvador Solis koji sa svojom glavnom partnerkom Karlom Valenciom ima dosta zajedničke hemije na ekranu. Njihova ostvarenja posebno odskaču ako se uzme u obzir da scenario uglavnom ide u širinu i opis situacije, a ne u dubinu i karakterizaciju likova.
Malacrianza je jedan od onih filmova koji su toliki autsajderi da su nam dragi i da za njih navijamo. Opet, to je stvar konteksta. Da je u pitanju neki rumunski ili meksički film, bila bi to samo još jedna solidna socijala za festivalsku publiku. Kada film, bilo kakav, dolazi iz El Salvadora, onda je to vest. Posebno kad je film solidan i zaokružen kao ovo ekonomično delce. Onda možemo bez rezerve reći da je dobar.