27.6.15

Neposlušni / The Disobedient


2014.
scenario i režija: Mina Đukić
uloge: Hana Selimović, Mladen Sovilj, Danijel Sike, Minja Subota (narator)

Iskren da budem, da su Neposlušni primerak neke druge kinematografije, a ne srpske, odnosno regionalne, velika je verovatnoća da bih ga propustio ili možda pogledao slučajno, usput na nekom festivalu. Ali nisu, domaći su proizvod i to onaj koji je imao premijeru na jednom od najvećih svetskih festivala i koji je nastavio svoj festivalski ciklus i o kojem se mnogo pisalo u medijima koje pratim. U svakom slučaju, kakav god film bio, zbog svoje primećenosti u globalnim okvirima je svakako pomak za prilike srpskog filma. Pri tome, po svemu što sam čuo, u pitanju je jedna potpuno nova, indie estetska i stilska paradigma u domaćim okvirima.
Pitanje koje će svako pri sebi postaviti je kakav je film, valja li to čemu, ali na to pitanje neću uspeti da odgovorim jednostavno i jednoznačno. Ako krenemo po komponentama, fotografija je odlična, glumci raspoloženi i imaju međusobnu hemiju, kad treba pedantni, kad treba raspušteni, izbor muzike je svež iako se je sama muzika stara, tonska shema puna zvukova prirode dodaje na atmosferičnosti, mada su ti šumovi ponekad nepotrebno preglasni i idu protiv dijaloga. Kroz režiju provejava puno uticaja, oni su jasno pozicionirani, ali ne opterećuju film. Kao i kod svakog mladog autora (ovo je prvenac Mine Đukić), mogu se nazreti kreativni momenti, ali povremeno i šlamperaj i “teška ruka”. Problem je, međutim, u tome što se sve te komponente jedva uklapaju u celinu i što im, za moj ukus, fali strukture i fokusa, što se najbolje oslikava u scenariju. Neposlušni, dakle, imaju svoje momente, ali to je to. Osim njih i generalne neobičnosti za srpski i ex-yu standard, Neposlušni nude i gomilu praznog hoda i arbitrarnih rešenja. Hipsteraj, reći će mnogi i biće u pravu. Ne da je to nešto loše, samo kažem očigledno.
Naši junaci su dvoje nikad potpuno sazrelih mladih ljudi. Ona je Leni (Selimović), apotekareva kći i pripravnica u vojvođanskom gradiću, pretpostavljam Somboru, ali lako bi moglo biti i negde okolo. On je Lazar (Sovilj), naoko uspešan i perspektivan momak koji studira / radi u inostranstvu. Njih dvoje su najbolji prijatelji od detinjstva (što film pokazuje u prvim minutima) i nisu se videli neko vreme. Ponovu se sreću na sahrani njegovog oca.
Ona je histerična i sklona promenama raspoloženja, možda zbog toga što je lagano trudna. Opet, trudna je zbog toga što spava s momcima naokolo, a to čini iz frustracije i nemira. Zašto je, pak, frustrirana, ne znamo. Možda je imala veće ambicije od toga da se smara na poslu sa dvokratnim radnim vremenom, pa ih nije ispunila. Možda nije ni pokušala. Znate koliko i ja. Uostalom, za srpske standarde, ima više nego mnogi, ali to nije tema. On je neodređeno nadrkan i to sakriva iz haj-nehajnog zajebantskog stava i sklonosti ka pravljenju pizdarija sa njom. Zašto je to tako, takođe ne znamo, možda zapad, kapitalizam, šraf u mašineriji i te spike.
Njih dvoje će se još na sahrani ponašati kao deca kojoj je dosadno, što će i nastaviti dalje, pa će se na kraju uputiti u avanturu, putovanje biciklima i ad-hoc camping po magičnim letnjim vojvođanskim pejzažima, gde će se glupirati, svađati, tući, miriti, flertati i upadati u čudne situacije. I to putovanje će promeniti i preokrenuti sve, oni će možda iz toga izrasti, možda i ne. Pri kraju će im se priključiti i klinac (Sike) koga će pokupiti usput, a sve vreme će ih sa sigurne distance pratiti naš narator, pevač i nekadašnji voditelj dečijih emisija Minja Subota.
Kao što ste primetili, njih dvoje mi kao likovi nisu naročito simpatični, ali šta sad, takvi su kakvi su, tako ih je autorica zamislila. Problem je što ih možda nije zamislila detaljno, ili ako jeste, nije to spremna podeliti sa nama. Njeno pravo, a ima i to svojih prednosti, što se naročito vidi u one dve manične scene, onoj na pijaci i posebno onoj premoćnoj kadar-sekvenci na svadbi kad njihova naivna i sirova hemija (u najboljem smislu tih reči) dolazi do punog izražaja. Problem sa tim scenama je ono što bi anglofona braća rekla “suspension of disbelief”, jer bi naši junaci čak i u pitomoj i tolerantnoj Vojvodini (ili, ako se mene pita, čak i u zemlji iz bajke) dobili opasne batine za uništavanje tuđe imovine, udaranje prolaznika kobasicama ili upadanje na tuđu svadbu i zajebavanje njihovih gostiju. No dobro, magijski realizam i te fore, sve je moguće, očekujte neočekivano (poput Lenine neiscrpne kolekcije garderobe).
No dobro, sa scenom na svadbi ja imam i drugi, mnogo veći problem, a to je pojava ničim izazvanog naratora koji prekida taj fluidni tok da bi, bazično, objasnio ono što već i sami vidimo na ekranu. Zapravo, osim na početku, to je u principu sve što on radi: ide za njima i objašnjava očigledno. Kapiram, ima to neku sentimentalnu vrednost za generacije koje kroz maglu (ili pak vrlo živo) pamte “tri bambija” (“How's that for product placement”) i Muzički tobogan Minje Subote nedeljom ujutro. (Subota nedeljom, mislim da nema klinca kome to nije bila misterija makar jednog prepodneva u životu.) Ali sentimentalna vrednost prođe posle dva pojavljivanja. Slična je fora i sa muzikom, sastavljenom od dečijih pesmica (koje čak nemaju ni “creepy” notu koliko samo podvlače očiglednu nezrelost naših likova) do starih šlagera i prepeva ruskih i američkih pesama za jugoslovensko tržište iz sličnog perioda. Upali prvih par puta, svaki put sve slabije i slabije, toliko da je “knock-off” verzija narodnjaka došla kao osveženje.
Ni arbitrarnost postupaka usled slabe (ne pritom nužno loše) karakterizacije, ma koliko mi išla na živce, nije nužno tragična stvar. U kombinaciji sa vizualima, Neposlušni deluju kao snažan “mood piece” u nastajanju. Problematično je to što ni to nije do kraja, nego se i to napušta radi naprasnog dvostrukog poentiranja: jednog na ultra-konzervativnom klišeu iz teen-serija i drugog objašnjavanja onog što je pažljivom gledaocu i psihološki pismenoj osobi od starta jasno.
Ispada da sam nagrdio film, ali to mi nije bila nikakva namera. Ima on i svojih itekako dobrih strana: Hana je zgodna cura i veoma sposobna glumica puna energije, Mladen je šmeker i vrlo artikuliran glumac i njih dvoje zajedno su sjajni. Mina takođe pokazuje neverovatan sirov talenat u bljeskovima kojem fali malo dorade (doći će to s vremenom i kilometražom) i mnogo fokusa. Neposlušni to sjajno pokazuju, i pored svoje kriptičnosti ili baš kroz tu kriptičnost. Za pohvalu je i ambicioznost filma i jedan potpuno novi vizuelni i stilski identitet u našim krajevima, pa makar to bio i hipsteraj. U konačnici, Neposlušni su izuzetno važan film u lokalnom i regionalnom kontekstu, ali bih lagao ako bih rekao da mi je ne znam kako dobro seo.