16.6.15

Illusion


2013.
scenario i režija: Ronald Reber
uloge: Christoph Baumann, Carolina Hoffmann, Thomas Kollhoff, Marina Anna Eich, Nikola Antje Mönning, Wolfgang Seidenberg, Andreas Pegler, Ute Meisenheimer, Claire Plaut, Ronald Reber, Mira Gittner

Osmoro naoko običnih ljudi dolazi u bar, tri para i dve individue. Svako od njih ima svoju priču, svoje interese, svoje želje, svoje fantazije i svoje iluzije. Njihove želje variraju, seks, dominacija i submisivnost se prepliću. Njihovo socijalno poreklo je različito, kao i psihološki profili, ali ta jedna noć će promeniti sve ili neće baš ništa. Bilo kako bilo, oni su tu, sa njima je i vlasnica bara kao nekakav ceremonijal-majstor i videćemo kako će se odvijati njihova komunikacija i interakcija, u kojem će smeru ići njihove fantazije.
Filmovi o seksu koji ga na ovaj način fetišiziraju mogu da završe na brojnim stramputicama, da odu u umetničarenje ili u banalizaciju, da se izgube u šokovima ili u jalovoj psihoanalizi, da budu previše eksplicitni ili jednostavno beskrvni i dosadni. To je jedna od takvih tema o kojoj svako ima nešto za reći, ali za to treba prvo skupiti hrabrosti, pa onda i nekako uobličiti, verbalno i slikom. Treba nas ubediti da je to zaista važno, da mu nije mesto samo u sferi privatnog, nego i javnog. Poseban problem je tretman toga kroz “ensemble” dramu na jednom mestu u ograničenom vremenu, ona može postati statična i rasplinuta na sve strane. Takođe, problem je i u argumentaciji (ili nedostatku iste) i proizvoljnosti određenih scena i postupaka. Od svega toga Illusion pomalo pati, i sve to se, ako ste sitničavi, može uzeti kao kardinalna greška. Međutim, upravo takvo posmatranje bi bilo krivo, jer Illusion nije samostalan film.
Ronald Reber, Mira Gittner i ostatak ekipe funkcionišu kao trupa, što je dosta redak primer takvog pristupa u filmskoj umetnosti. Iza sebe imaju nekoliko filmova u istom ili sličnom sastavu. Teme i žanrovi su različiti, od horora i trilera do umetničkih drama, ali jedna te ista ekipa je uvek tu. Reber i Gittnerova se oboje pojavljuju u cameo ulogama i u Illusion, ona tu “duži” i kompletni vizuelni identitet filma (kameru, montažu i scenografiju). Glumica Nikola Antje Mönning je potpisala muziku, druga glumica Marina Anna Eich je ujedno i producentkinja filma.
Ovaj teatarski pristup se u ovom filmu pokazuje kao efikasan, a naročito kada se uzme u obzir koliko su ta dva medija različita. Illusion je pre svega vizuelno atraktivan i ispoliran film, kako u scenama u klubu, tako i u scenama fantazija koje se odvijaju u glavama likova. Poetičnost i elaboriranost pojedinih kadrova je za posebnu analizu. Problem nastaje na jednom drugom mestu, a to je narativna linija filma. Film naime ide srednjim putem između visceralnog iskustva, filma stanja i klasične priče i to se oseti. U tom smislu preplitanje sudbina likova je ponekad suviše zgodno i proizvoljno, verovatno i nepotrebno.
I pored toga Illusion je film koji zavređuje moju preporuku veoma određenoj “arthouse” publici, a posebno poznavaocima dela Ronalda Rebera i njegove ekipe. Možda će vam se to učiniti na prvi pogled opskurno, ali to nije sasvim istinito. Reber i društvo su redovni gosti na filmskim festivalima i njihovi filmovi imaju status kulta u određenim krugovima, ne nužno filmskim. U svakom slučaju, čeka vas provokativno, seksi i anarhistično iskustvo.