17.6.15

Horns


2013.
režija: Alexandre Aja
scenario: Keith Bunin (po romanu Joea Hilla)
uloge: Daniel Radcliffe, Juno Temple, Max Minghella, Joe Anderson, Kelli Garner, James Remar, Kathleen Quinian, Heather Graham, David Morse

Oko nekih autora se stvara neverovatni “hype”, a meni nikako nije jasno zašto. Recimo, Alexandre Aja. Proslavio ga je Haute tension, za moj ukus providan i banalan film koji od kvaliteta ne poseduje bog zna šta, osim ekstremnosti. Fakat je, međutim, da je Aja tu pokazao da je dovoljno vešt reditelj koji može bez problema komunicirati sa američkom publikom, pa mu je to otvorilo vrata u karijeri. Remake The Hills Have Eyes je jedan od boljih naslova kad je u pitanju oživljavanje starog klasika. Mirrors baš i nije uspeo, a na Piranhu 3D ne treba trošiti previše reči, ipak je to festival campa.
Kakav god da je, Aja svakako nije suptilan reditelj, reklo bi se čak suprotno. No dobro, suptilnost nije nužan kvalitet horor filmova, posebno onih ekstremnijih. Ali to Aju čini potpuno pogrešnim izborom za film poput Horns koji je žanrovski blender u kome je horor samo začin, ako i toliko. Ostalih elemenata je previše, od provokativne komedije, preko ljubavne drame i filma o odrastanju do triler-misterije koja i čini okosnicu radnje. Naravno, sa toliko toga na jednom mestu i verziraniji autori bi imali problema, ali Aja jednostavno ne uspeva da pronađe ton. Konačni utisak je da je Horns film koji tu i tamo, gotovo slučajno, nabasa na svoje trenutke, dok se kao celina ne uklapa i deluje konfuzno.
Zapravo i ti naslovni rogovi su simbol, jedan od mnogih, teškom rukom nabijenih kako u film, tako i, pogađam, u izvorni roman (koji nisam čitao). Ostatak simbola je uglavnom standardni splet koji se gura uz đavolje rogove, dakle anđeoska krila, zmije i jabuke. Tek je jedan od likova sa amputirana dva strateška prsta relativna inovacija, ma kako providna. Naravno, demonska priroda glavnog lika je projekcija, kako njega samog, tako i okoline (koja ga demonizira), ali mu otvara specijalne moći, to jest da ljudi pred njim ne kriju ništa, naročito svoje najniže i najmračnije porive. (Upotreba gay momenata u tu svrhu je neukusna i homofobna, ali ko sam ja da tu ikome sudim i popujem, pa ovo shvatite kao usputnu opasku.)
A naš protagonista sa demonskim rogovima, Ig Perrish (Radcliffe) je u problemu. Njegova dugogodišnja devojka Merrin (Temple) je brutalno ubijena, poslednji put je javno viđena kako se raspravlja s njim, a on se, zgodno, napio kao svinja. U gradiću koji kombinuje ludilo Twin Peaksa i muljažu Farga ionako svi misle da je on kriv, pa legalna istraga ne vodi nikuda po logici “neka visi Pedro”. Opremljen svojim “rogovima istine” i setom natprirodnih moći koje će tek razviti, naš junak mora sam istražiti slučaj i dokazati svoju nevinost.
“Flashback” momenti su ključni za ceo film. Kroz njih upoznajemo i nekakvu predistoriju u odnosu likova i predistoriju veze izmađu Iga i Merrin, ali se oni često vraćaju na tu usudnu noć. Neki od njih će, pak, poslužiti kao poligon za komediju, dok će drugi davati nimalo diskretne “hintove” šta se zapravo dogodilo. Ako ništa drugo, barem su komični ispadi dovoljno slučajni, uvrnuti i zabavni da nam drže pažnju. Iako je tu možda bilo natruha nekakvih satiričnih tendencija, oni su jednostavno previše farsični za takav efekat, ali su svejedno olakšanje u filmu.
Problem je sa tipskim, ukalupljenim pričama, kako glavnom, tako i sporednima. Daniel Radcliffe i Juno Temple uspevaju samo pomoću svoje hemije da inače ljigavu tinejdžersku vezu učine gledljivom. Grad ludaka, ovako skiciran, jedan je od potrošenijih fazona. Najstandardnija je sama misterija oko ubistva čija logika i mehanika ne odlaze ni korak dalje od romana Agathe Christie. Tome valja dodati i činjenicu da film traje mamutskih 2 sata, a da su sve karte otkrivene već na sat i po, tako da se kraj svodi na obračun napucan jeftinim kompjuterskim efektima koji će vrlo brzo i vrlo ružno ostariti.
Zapravo, nikad nije dobra vest kad film provede godinu dana na nekoj polici između jedne jedine festivalske premijere (Toronto) i limitirane bioskopske distribucije. U Americi je čak paralelno pušten na internet, što nikada nije dobar znak. Ipak, čini se da je Ajino ime dovoljno zvučno i da dovoljno privlači fanove, pa su rezultati u svetu malo popravili (finansijsku) sliku. Ne brinem se preterano za Aju, sposoban je i kao producent, pa već ima nekoliko novih projekata. Važno je da se kreće, kvalitet njegovih ostvarenja je ionako uvek bio nekonzistentan.
Razlog zašto sam, posle dužeg odlaganja i premišljanja, ipak pogledao Horns je Daniel Radcliffe koji svakako raste kao glumac. Dobro, sa ovako neujednačenim materijalom teško je pokazati vrhunske sposobnosti, ali svejedno je korak dalje od Harrija Pottera koji je obležio njegove početke. Radcliffe se trudi i isprobava nove stvari i to može biti samo dobro. Previše je glumaca od jedne uloge na ovom svetu i znam koliko je frustrirajuće za mladog čoveka kad ga vežu za fiktivni lik. U tom smislu, apsolutna podrška za Radcliffa i njegov “out of the box” pristup. Možda bi bilo lakše da “ostane” Harry Potter i živi od tantijema, ali verujem da bi to istovremeno bilo apsolutno neizdrživo.