8.6.15

Child 44

kritika originalno objavljena na monitor.hr

2015.
režija: Daniel Espinosa
scenario: Richard Price (po romanu Toma Roba Smitha)
uloge: Tom Hardy, Gary Oldman, Noomi Rapace, Joel Kinnaman, Fares Fares, Nikolaj Lie Kaas, Jason Clarke, Paddy Considine, Vincent Cassel

Oko globalne premijere filma Child 44, možda čak i malo pred tim, internetom i konvencionalnim medijima kružila je vest kako je ovaj film već zabranjen u Rusiji pod objašnjenjem da “njihovu zemlju predstavlja kao Mordor”. To je bila samo jedna u nizu vesti jer je Child 44 privlačio pažnju već dugo vremena pre premijere: glumačka ekipa sačinjena je od velikih evropskih i amričkih (ne i ruskih) imena, scenarista Richard Price ima iza sebe jake referenece na filmu i televiziji (The Wanderers, The Color of Money, Clockers, The Wire), reditelj Daniel Espinosa je primer uspešnog švedskog reditelja (Snabba cash) koji solidno gradi internacionalnu karijeru (Safe House), a producent je proslavljeni Ridley Scott. Pritom je i priča “period piece” smešten u komunističku Rusiju, što samo po sebi ima šmeka, i ima elemenata biografije poznatog serijskog ubice Andreja Čikatila.
Onda je usledila premijera i salva loših kritika, uglavnom dobro argumentiranih. Moja očekivanja su u tom trenutku toliko opala da sam bio spreman zadovoljiti se sa komadom zabavnog, stereotipnog “meanwhile back in communist Russia” trasha. Ipak me je kopkala ta cenzura i prosto sam morao videti zbog čega je ovaj komad globalne konfekcije zabranjen, a neki mnogo subverzivniji i opasniji filmovi nisu. Fascinantni su mi paranoidni diktatorski mozgovi, a još fascinantniji provincijalno-udvorički cenzorski. Nadrealan mi je fenomen “čuvanja ugleda zemlje” kojim se radi cenzure služe diktature i nezrela društva. Toga nema u demokratskom svetu. Stanovnici i načelnici nekog američkog ili engleskog okruga se ne bune oko filmova koji ih predstavljaju kao agresivne seljačine, recimo Peckinpah nije imao problema sa Velikom Britanijom nakon što je snimio Straw Dogs.
 
Da se vratimo na temu, beskompromisni anti-ruski, anti-sovjetski i anti-komunistički stav koji Child 44 ima je jedan od njegovih retkih kvaliteta i svakako najveći. Film je pritom strogo i mudro datiran baš u 1953, godinu Staljinove smrti. Naravno da kroz prošlost govori o sadašnjosti i to na nimalo suptilan način, i naravno da u tome ima i viškova i ne baš potrebnog podjebavanja (kao što su to rane reference na ukrajinski gladomor, nevešto naplaćene kasnije u filmu), ali Putinove cenzore niko nije terao da se dižu i brane Staljinovo nasleđe. Problem, kao i sa svim direktnim i nimalo suptilinim demostracijama stava, može biti i u tome da su Ridley i autorska ekipa išli upravo na takav ishod radi podizanja prašine, da su se na to fokusirali, a da im se film raspao po šavovima jer osim stava i natrpanih referenci (gladomor, Drugi svetski rat, Staljinova paranoja, agresivna komunistička propagande, represivno društvo i, kao šlag na tortu, Čikatilo) film zapravo ne nudi puno toga. Buka i bes po pravilu skrivaju loš materijal i strukturne greške.
Ovde je to jasno odmah na početku. Razvojni put protagoniste Lea Demidova (Tom Hardy u odrasloj dobi, Xavier Atkins kao dečak) sačinjen je od samih klišea: siroče kojeg je pronašla vojska i usvojio visoki oficir postaje jedan od ratnih heroja Sovjetskog Saveza, onaj koji je okačio crvenu zastavu na Reichstag. Tu upoznajemo i njegove ratne drugove, sitnu dušu Alekseja (Fares) i kukavicu i budućeg zlikovca Vasilija (Kinnaman).
Nekoliko godina kasnije, njih trojica rade za MGB, javnu bezbednost, i po zemlji ogrezloj u paranoju love “strane plaćenike i domaće izdajnike”. Leo uredno izvršava naređenja, iako pokazuje da mu je makar malo trulo. Vasilij ih izvršava sa uživanjem i više od svega želi Leov život: njegovu ženu Raisu (Rapace), njegov stan i njegovo komandujuće mesto. Leo upada u frku kada dobije signal iz komande da treba da prokaže Raisu, što on odbija učiniti manje iz neke slepe ljubavi (Raisa ga se čak otvoreno plaši), a više zbog toga što za njenu anti-državnu aktivnost nema dokaza. Neko mu je očito smestio.
 
Sve to koincidira sa serijom ubistava dece koja se maskiraju u nesrećne slučajeve. Jedna od žrtava je Aleksejev sin i Leo odlučuje da se slučajem pozabavi podrobnije. Zvanična komunistička dogma, međutim, nalaže da je “ubistvo kapitalistička bolest” i da “nema ubistva u raju”, što njihov nadređeni, major Kuzmin (Cassel) nekoliko puta iritantno ponavlja. Konačno, Leo dobija izgnanstvo iz Moskve i prekomandu u običnog policajca u provinciji, a Raisa od učiteljice postaje čistačica. Međutim, slučajevi ubistava se pojavljuju i tamo, a Leo na svoju stranu dobija i lokalnog policijskog generala Nesterova (Oldman). Takođe i Vasilij ne prestaje da ga gnjavi i vrši pritisak na njega, pa Leo mora učiniti nešto, bilo šta.
Druga dobra stvar sa Child 44 je da ni u jednom trenutku nije dosadan. Nije lako postići takav tempo u filmu od preko dva sata. Istini za volju, akcijske scene su sve samo ne impresivne i oslanjaju se na “shaky-cam” mnogo više nego što bi to bilo uputno. Uostalom, samo sam rekao da film nije dosadan, ne da nije iritantan.
Tempo sam po sebi u ovom slučaju služi kao maska. Jasno je da je izvorni materijal užasan i da pokušava da istovremeno zapakuje ruske pisce-disidente i “Biography TV” podatke o poznatom serijskom ubici u novo delo namenjeno američkoj čitalačkoj publici bez dovoljno obrazovanja. Čak je i anti-komunistički stav upravo takvoj publici namenjen. Iz takvog paprikaša polu-koherentnih ideja je teško izvući scenario za jedan film. Mini-serija koja bi išla polako i staloženo bi bila prikladniji format. Price se tu uzda u tezgaroški pristup, vrlo malo je elegantnih rešenja, neka su u najboljem slučaju zanatski korektna, dok su većinom zbrzana i zbrljana, čak u ključnim segmentima kao što je karakterizacija likova. Dijalozi su mu takođe blago rečeno kriminalni i iz njih se iščitava namera da se izvuče što je moguće više materijala za efektan foršpan.
 
Režija je ista takva, tezgaroška i na auto-pilotu. To je najočitije u radu sa glumcima. Neverovatno je da film koji ima toliko sposobnih glumaca bude tako loše odglumljen. Za početak, odluka da se radi na engleskom jeziku sa ruskim akcentom je pogrešna jer svaki glumac ima svoju verziju ruskog engleskog. Što glumac ima više replika, to je neprijatnije i više para uši. Drugi problem je to što reditelj ne gaji nimalo simpatije za svoje likove, pa nam prodaje kreature i karikature pod nijansiranost. Nema nijednog simpatičnog lika u celom filmu. Negativci su karikaturalni u svojoj zlobi, ludilu (Paddy Considine kao serijski ubica) ili nesposobnosti. Oni za koje bi, kao, morali navijati su monotono cendrava i preplašena Raisa i dve agresivne prostačine, general Nesterov i sam Leo.
Opet, sve bi se to lakše provarilo da je spoj između hajke na Lea i Raisu (društvena kritika) i priče o serijskom ubici elegantnije izveden. Ovako sve deluje nategnuto i usiljeno. Kome je do prave, bespoštedne i iskrene kritike real-socijalizma, neka pogleda East-Ouest (1999). Kome je, pak, do filma o lovu na Čikatila, neka pogleda Citizen X (1995). Child 44 prolazi jedino kao trash, ali i za to imam bolju preporuku: izašao je Kung Fury.