18.6.15

Muallim / The Teacher


2014.
režija: Nosir Saidov
scenario: Safar Haqdadov
uloge: Mahnaz Afshar, Abdukarim Mashrabov, Marat Oripov, Faridunsho Rakhmatulloyev

Centralnoazijski film mi je velika nepoznanica, kao uostalom i sama centralna Azija. Kontam da mi jedna od životnih želja da se provozam džipom ili kamionom po tih pet država, pet bivših sovjetskih republika na Putu Svile čiji se nazivi završavaju na -stan, da vidim kako se različite kulture, religije i uticaji preklapaju na jednom mestu. Imam i taj običaj da se o takvim stvarima učim iz filmova, ali jednostavno nisam često u prilici da ih gledam. U tom smislu je odlazak na festivale koji se bave egzotičnom kinematografijom poput onog u Innsbrucku dragoceno iskustvo.
Dve stvari, međutim, upadaju u oči. Jedna od njih je da Tadžikistan, odakle nam film Muallim dolazi, ima tradiciju kinematografije koja seže u period od pre Drugog svetskog rata, te obrazovne institucije i sistem iz sovjetskog perioda uređene po sovjetskim principima, što itekako pogoduje razvoju kinematografije, a ona ipak nije u potpunosti razvijena. Druga je to da se filmovi iz Tadžikistana prikazuju na različitim svetskim festivalima, uključujući u barem dva navrata i Cannes (usled čega je verovatno najveće ime tadžikistanskog filma Jamshed Usmonov dobio priliku da radi u Francuskoj, na francuskom jeziku i sa francuskim glumcima), ali zato gotovo nikad ne idu u domaću kino-distribuciju. Tu “tradiciju” je srušio Nosir Saidov sa svojim filmom Qiyami roz / True Noon (2009), apsurdnom komedijom o tome kako potezi sa vrha poput promene granice utiču na svakodnevne živote običnih ljudi.
Novi film Nosira Saidova sa prethodnikom deli i domaću bioskopsku distribuciju, ali i neke od karakteristika kao što su ironične igre sudbine na granici apsurda, ruralni “setting” i “slice of life” pristup. Ovde u centru pažnje imamo seoskog učitelja Samadara na vetrometini sudbine između svog oca na samrti, svog brata Yusufa koji putuje iz Moskve, seoskog hodže koji ne ceni učiteljski poziv i hajdemo reći celog sela, zabitog i odsečenog od sveta. Centralni akter sukoba je hodžina sestra, udata za još jednog od gastarbajtera (oko polovina tadžikistanskog BDP-a su doznake iz Rusije), a nekada verena za Yusufa.
Sve je počelo sa Yusufovom ponudom za brak koju je hodža odbio zbog “beznačajnosti” učiteljskog posla i loše plate. Yusuf je onda otišao da zaradi novac, ali je njegova draga na silu udata za drugog čoveka koji je takođe otišao, ostavivši nju u neizvesnosti i vezanu za kuću. Kao učitelj odan principima svog posla, Samadar i nju i njenu kćer ohrabruje na akademsku karijeru, što hodža vidi kao uplitanje i nepristojnost. Taj sukob u filmu je samo slika i prilika tadžikistanskog u sadašnjem trenutku, dosta često izolovanog i odvojenog od sveta, u kojem se prelamaju dominantni uticaji islama, praktičnih materijalnih potreba i sovjetskog nasleđa.
Prvo na šta se neupućeni gledalac kome je sve to novo mora navići je stil glume, pomalo prenaglašen, gotovo na nivou sapunica. Ta evropskom oku neprijatna senzacija se sasvim solidno potire atraktivnom fotografijom i letnjim planinskim pejzažima. Nije to mala stvar pošto je film snimljen u selu bez motorizovanog prometa, što će reći u zeznutim produkcijskim uslovima. Druga stvar koja je pomalo “off” je ritam, odnosno nemogućnost odvajanja ekspozicije od zapleta, jer su oni dati gotovo uporedo. U tom smislu je film malo težak za praćenje, ali vredan truda zbog uvida u jedan novi svet i jednu novu kulturu sa svojim pravilima, kao i zbog sjajnog i sjajno tempiranog kraja koji kapitalizira na ironiji sudbine.
Muallim je odneo glavnu nagradu u Innsbrucku i uveren sam da je žiri za to imao suvislo objašnjenje. Moj utisak je malo drugačiji i svakako ne tako intenzivan. Naprosto, celo iskustvo gledanja Muallima mi je bilo suviše novo i suviše drugačije. Preporuka ljubiteljima centralnoazijske kinematografije i onima koje ta tema zanima. Ostalima savetujem oprez, da se ne iznenade previše.