7.6.15

Omega 3


2014.
scenario i režija: Eduardo del Llano
uloge: Carlos Gonzalvo, Dailenys Fuentes, Hector Noas

Kada se pomene kubanska kinematografija, asocijacije su najčešće “travelogue” dokumentarci sa obiljem lepih slika i zanimljive muzike, ili državni filmovi (u najgorem smislu te definicije) za propagandu zvaničnih političkih ideja, ili socijala ili nekakvi hajdemo reći disidentski filmovi. Žanrovski film retko kad srećemo. U okviru toga, science fiction je tek retka zverka, prisutan po elementima u pojedinim filmovima, a pravih, potpuno SF filmova nije bilo na Kubi. Nekako je to i logično, SF često zahteva novac koji jedna siromašna zemlja ne može odvojiti. Dodatni paradoks leži u tome da na književnom planu Kuba ima solidnu SF scenu. Opet, za priču ili knjigu su potrebni papir i olovka (kompjuter ako baš insistirate), a za film ipak nešto više.
Omega 3 je pravi, punokrvni SF, sa sve animacijom i efektima (ništa spektakularno, ali za pohvalu je samo njihovo prisustvo) i napaljivim rock soundtrackom. To nije problematično, jednostavno lepo i profesionalno izgleda. Slično važi i za glumce, kako u glavnim, tako i u sporednim ulogama, iako su likovi i njihove situacije uglavnom kliše. Problem je u tome što je Omega 3 jedan od onih filmova koji su mnogo bolji na papiru nego u praksi.
Ideja filma je odlična i univerzalna: u ne tako dalekoj budućnosti ljudi su podeljeni oko hrane. Ne da hrane nema, nego je jedenje određenog tipa hrane ideologija ili čak religija. Dakle, vegetarijanci, vegani, mesojedi, makrobiotičari, ribojedi, jajojedi i šta sve ne su frakcije, zaraćene strane. Nije to bez neke u današnjem svetu, jer kad se pomene hrana neki ljudi postaju agresivni i religiozni. I privatno dosta često tupim o ortoreksiji (opsesija pravilnošću nekog postupka) kao bolesti modernog društva i o zdravstvenom fašizmu koji može biti napadan i naporen kao i onaj pravi. O tome se može razgovarati, pisati, snimiti film...
Ali, uvek ono ali, je u ovom slučaju to izvedba svega toga nije baš najveštija. Recimo uvodna scena i njena naplata na kraju su milion puta viđen kliše. Opet, film ne uspeva da pronađe ton i čini se da se sve vreme ne baš uspešno traži, kroz animirani flashback (izgleda dobro, ali svakako nije to ni nova ideja ni naročito hrabar estetski izbor koliko ekonomska odluka – masovku se isplati animirati) i kroz vojno-akcione sekvence koje se u nekom trenutku pretvaraju u apsurdno-komične, sve do upoznavanja glavnog para i njihovog nespretnog zaljubljivanja kroz dijalog i oponiranje. Dijalog se isto diže i pada, ima nekoliko vrlo komičnih momenata i vidi se da se taj segment pažljivo razvijao, ali efekat je daleko od maksimalnog.
Problem je možda u samoj priči koja je jednostavna i bez pažljivog razvoja se vrlo brzo potroši. Autor kao da nije bio siguran šta bi želeo od filma, pa je ubacio od svega po malo i pomolio se da to uspe. Baš i nije uspelo. Omega 3 ima svoje momente, ali to je uglavnom jedan neujednačen film, usudio bih se reći čak zbrzan. Lepo za univerzalnost priče, začudnost produkcijskih uslova, relativnu ispoliranost estetike i nekoliko finih smehova, ali Omega 3 ostaje u najboljem slučaju komad kurioziteta, i to samo u okviru kubanskog filma. Da dolazi iz neke druge kinematografije, verovatno ne bi ni bio toliko zanimljiv.
Setimo se i relativno skorih valova srpskog žanrovskog filma. Presuda je ista. Zanimljiv za jedno gledanje, ali ne više od toga. I opet ona moja ograničena podrška, sa zrnom soli, bibera, vegete i zalivena sa močom od pečenja. Super da neko fura žanr, jer se kroz žanr može jednako dobro ispričati priča kao i kroz art, ali nekad ta odrednica naprosto nije dovoljna.