21.6.15

Animals


2014.
režija: Collin Schiffli
scenario: David Dastmalchian
uloge: David Dastmalchian, Kim Shaw, John Heard

Treba odati priznanje svima kojima je u školi mozak ispiran opasnostima od droge ako ne završe kao aktivni narkomani. Majke mi, posle tog ispiranja mozga najlogičnija reakcija je: “svega mi daj, odmah, ravno u venu”. Da stvar bude lošija, ne gnjave nas samo dosadni nastavnici i još dosadniji psiholozi uz još dosadnije brošure sa tim dosadnim popovanjem. Čak nam i u filmovima serviraju to sranje.
Naslova je milion i uglavnom se priča svodi na isto: prvo ti je cool, onda upadaš u ciklus ovisnosti i propadaš kao čovek. Istini za volju, nema milion varijacija u narkomanskim pričama, ovisnost je sama po sebi formulična. Ali da li mi je, kao nekadašnjem rekreativnom korisniku raznih droga, bilo potrebno da to pravedničko kenjanje vidim na filmu? Baš i ne. Možda sam ja tvrdoglav, ali nekako ne verujem u te pravedničke gluposti kad mi telo govori suprotno. Zato nisam pao na Requiem for a Dream i pored svih njegovih razmetljivih trikova koji su ubačeni radi šokiranja publike. Zato mi je Trainspotting bio samo zabavan i ništa više. 
Uvek su mi bili privlačniji filmovi koji drogiranje prikazuju kao nešto kreativno ili makar zabavno. Obožavam Easy Rider, ma koliko on bio nadobudan manifest jednog pokreta koji je svojim nastankom bio osuđen na propast. Obožavam odu narkomanskoj neodgovornosti u Fear and Loathing in Las Vegas. Obožavam tripoznost Naked Luncha. Obožavam heroinski snobizam Pulp Fictiona.
Zapravo, mislim da je Panic in the Needle Park jedini narkomanski film koji je uspeo da me uplaši. On je narkomane prikazivao realno i nije imao pretenzije ka popovanju, mlaćenju prstom i prestravljivanju ljudi. Animals je, znači, ukupno drugi film koji na mene proizveo efekat kakav je želeo, zato što je odmeren i iskren, zato što ne pribegava hiperboli, zato što prema svojim likovima gaji simpatije i tretira ih kao ljudska bića, a ne kao strašila.
Zapravo kad prvi put vidimo naš zaljubljeni par na igli, Jude (Dastmalchian) i Bobbie (Shaw) su baš slatki. Kao da gledamo romantičnu komediju sa narkomanima. Dan je lep, oni izlaze iz auta u kojem žive i šetaju se po gradu sa rukom u ruci. Kad su urađeni, baš su dragi i nežni jedno prema drugom. Kad su u krizi, razmišljaju samo kako da dođu do fiksa. Oboje su pametni i dobro izgledaju, moglo bi se reći i da su privilegirani svojim poreklom kao srednjeklasni belci, pritom još sa diplomama. Ništa od toga nije zaštita pred ovisnošću, nažalost. U nekim drugim okolnostima, to bi bio sa kojim bi druženje bilo prijatno. Međutim, oni su narkomani u večitoj potrazi za lovom koja im je potrebna za još jedan savršeni fiks pre nego što se skinu, očiste, otputuju negde...
I po shememama za lovu se vidi da su zapravo bistri. Neke od tih shema su toliko razrađene da bi ih primenjivali profesionalni prevaranti, kao što je to ona fora sa laptopom ili ona muljaža sa oglasima za lične kontakte. Druge su blatantne i slatke u svojoj naivnosti, kao bunarenje po music shopovima ili upadanje na svadbe i krađa poklona. U takvim trenucima nas nije sramota da navijamo za njih. Isto važi i kad ih vidimo kako u večernjoj rutini jedu, klošare ili iz auta gledaju šta susedi u obližnjem neboderu rade.
Opet, narkomanska sreća nikad nije dugog veka i traje od fiksa do spuštanja. Vreme se pokvari. Policija na ulici ih hvata i maltretira. Regularni diler padne. Uleti im loša roba. Retko kad imaju kinte i za motel sa tušem, pa se kupaju neredovno i bodu u toaletima kafića. Narkomanski život. Jednako tako ih zdravlje napušta. Jude ima propale zube i probleme sa zatvorom, a Bobbie se žali na bolove u grudima. Niko im ne može pomoći, od svojih familija su se udaljili i imaju samo jedno drugo i puno ljubavi, što jedno prema drugom, što prema heroinu i pitanje je da li ih zavisnost drži na dnu ili jedno drugo drže u zavisnosti. Možda im je jedina opcija da se raziđu i očiste svako za sebe, ali možda za to nisu sposobni.
Animals izgleda kao tipičan indie film i to nije uopšte loše. Fotografija je sjajna, lirična i sugestivna. Prepoznajemo Chicago kao lokaciju i, što je važnije, uspevamo da uhvatimo specifičnost grada. Ne samo znamenitosti, poput betonske plaže na jezeru ili zoo-vrt u Lincoln Parku, nego i one sitne, svakodnevne detalje, fine četvrti u kojima ćemo svejedno naleteti na beskućnike i sirotinjske četvrti koje svejedno imaju lep pogled. 
Reditelj Schiffli ima sjajno oko za detalje i očito poznaje i teren i materiju, a veliku pomoć mu pružaju glumci. David Dastmalchian je ujedno i scenarista, napisao je sjajne likove i u svojoj ulozi retko kad promašuje. Bez problema ga “kupujemo” kao finog i simpatičnog narkića, možda nekakvu buduću zvezdu na pragu slave. Kim Shaw je jednostavno predivna kao Bobbie, u jednakoj meri samosvesna i ranjiva, večito na prekretnici, nesposobna da se pokrene. Pored njih imamo i svu galeriju prolaznih epizodista, a kasnije i Johna Hearda u ulozi čuvara u bolnici. Njegova uloga se možda čini kao tipska i nezanimljiva i neki drugi glumac bi je školski odigrao. Heard, međutim, tu ulogu pretvara u jednu sjajnu i potpuno životnu minijaturu.
Zapravo jedini problem ovog skoro savršenog filma je previše nesuptilne simbolike koja je uglavnom vezana za naslov. Jasno nam je, oni stalno gledaju životinje, što u zoo-vrtu, što u retkim prilikama kad su pred televizorom u motelskim sobama. Društvo životinja ih smiruje i paše im. Njihova ljudskost je limitirana i oni su svedeni skoro na životinje koje instinktivno ispunjavaju svoje potrebe. Ali, kao i životinje na televiziji, i njih dvoje su simpatične životinje. Šteta što će ih pre ili kasnije dohvatiti zakon prirode.