12.6.15

Beyond the Reach


2014.
režija: Jean-Baptiste Léonetti
scenario: Stephen Susco (po romanu Roba Whitea)
uloge: Jeremy Irvine, Michael Douglas

Lako za to kad film “obrne pun krug”, odnosno kada je toliko loš da postane dobar trash, nešto što se gleda isključivo iz ironične perspektive. To je zabavno, ma koliko glupo bilo. Što gluplje to bolje, zapravo. Problem je, međutim, kad je nešto samo loše i dosadnjikavo, od početka do kraja formulično, nategnuto u pretpostavci, pešački u izvedbi i u konačnici ravno. Primer za prvu situaciju je Killing Season sa Travoltom i De Nirom koji se ganjaju po šumi, dok je primer za drugu zapravo sličan film Beyond the Reach sa Jeremyjem Irvinom i Michaelom Douglasom koji se ganjaju po pustinji. Princip je isti, sve su ostalo nijanse, rekao bi pesnik. Stvar kod filmova je što su baš te nijanse nekad presudne.
Počnimo od naslova. Oba su generička. Killing Season je nekako vrckavo badass, kao primer lošeg humora, dok je Beyond the Reach jednostavno mlak, možda zvuči cool ali zapravo ne znači ništa. Van dometa čega? Snajpera? Mobitela? Radio-veze? Ljubomorne bivše devojke? Ili je The Reach neko predgrađe, pa kao idemo iza njega u nekakvu prirodu?
Postavka je donekle slična: duo-drama na zabitom i nedostupnom terenu gde se dvojica nadjebavaju, ali imamo dve razlike. Killing Season je u tom smislu nepatvoren, imamo njih dvojicu, ostali su prisutni u priči ili preko telefona. Beyond the Reach ima plejadu sporednih likova koji služe ili kao materijal za popunjavanje minutaže, ili kao distrakcija, ili, u najboljem slučaju, kao “plot device”. Drugačija je i logika. Killing Season je nadjebavanje dvojice ravnopravnih sjebanih ludaka kao u crtanom filmu kratkog metra, a u Beyond the Reach imamo sadističkog negativca sa “full opremom” i golorukog, naivnog i poštenog proganjanog pozitivca koji treba da ga preživi. Ovakvo stanje stvari jako podseća na stare kompjuterske igrice. Štos je, međutim, u tome što je to zanimljivo za igranje ili eventualno gledanje nekog bliskog kako to igra, ali nikako nije zanimljivo za gledanje TV snimka.
Dakle, ovako. Naš junak je Ben (Irvine), lovački vodič i “tracker”, povremeni saradnik šerifove kancelarije u gradiću na rubu pustinje Mojave za potrage za preživelima po pustinji. Vidimo ga kako ispraća curu na koledž i nije mu pravo. No, on nema vremena za tugovanje jer mu iz šerifove kancelarije nameštaju šljaku da izuzetno bogatog klijenta odvete u lov na američkog muflona, malo van sezone i malo bez prave dozvole. Bogati klijent Madec (Douglas), međutim, ima dovoljno love i opreme i dovoljno je rešen da upotpuni svoju kolekciju trofeja. Njegov terenac je “mečka” sa tri osovine, frižiderom i aparatom za espresso, jedini u Americi. Njegova puška je unikatno napravljena u Austriji, a nišanski sistem u Švedskoj. (Ben će u ključnom trenutku kao odgovor na sve naći pračku. Jebenu praćku, ne zezam se.) Sa svog satelitskog telefona komunicira o nekakvom velikom poslu sa Kinezima i sve na tu foru.
Jasno, tip je bogat, hvalisav i dosadan, njegov lov nije baš legalan, ali šerif žmiri na jedno oko i ko je Ben tu da se pita. Onda dolazimo do “L'etranger” momenta: Madec čuje muflona u daljini i vidi pokret tačno ispod sunčevog kruga, nacilja i opali. Stvar je u tome da nije upucao muflona nego čoveka, suludog, ali dobroćudnog pustinjaka Charlija. Sad, krivolov i nesreća su dovoljni da ga uvale u neprilike, pa odluči da podigne ulog i poštenjačinu Bena prisili na saradnju, čak ga fino potkupi. Međutim, Ben k'o Ben, pošten kakav je, samo čeka priliku da ga prijavi. Madec se onda seti da bi najbolje bilo da ga ne ubije, nego da ga samo posmatra kako skapava od vrućine u pustinji i eto nama filma.
Složićemo se da je motivacija za takav u najboljem slučaju klimava, ja bih je čak nazvao idiotskom. Stvari potpuno odlaze u kiselinu kad Madeca izda strpljenje, pa ne može više da čeka da njegov ekstremno snalažljivi protivnik rikne. Jebiga, mali je “tracker”, pustinju poznaje bolje nego svoju dnevnu sobu, pa još uspeva da nađe Charlijevu pećinu i mapu sa obeleženim štekovima (kad smo već kod igrica). Ne samo da jebeni muflon ispada iz priče, nego to čini i sva formalna logika: možda baja ima svu opremu u džipčini, ali ne razmišlja kako će se vratiti dok pije martini i lovi čoveka. Dobro, možda ima neki “gadget” i za to, ali otkud mu neiscrpne rezerve goriva...
Složićemo se da je scenario lagano idiotski, ali daleko od toga da Stephen Susco ima status kvalitetnog ili makar originalnog autora. Njegova karijera je obeležena preradama stranih i starih horor filmova, te sa “backwoods revenge flickom” Red i komedijom Highschool, oba napisana po veoma standardnim modelima. I ovo je formulično i svakim obratom i replikom vrišti “B produkcija” i “štanc”. Ni francuski reditelj Jean-Baptiste Léonetti (sa samo jednim, i to atmosferičnim art filmom iza sebe) ne uspeva da u film unese malo preko potrebne živosti dalje od nekoliko atraktivnih situacionih totala pustinje. Možda je on tu figurirao kao najamni radnik i nije imao nikakvu autorsku slobodu, a možda je to njegovo cinično viđenje američkog filma kao besmislenog štanca. Možda otkrijemo u nekom sledećem filmu ako ga bude.
Što se glumaca tiče, sa ovakvim materijalom je nemoguće napraviti čudo. Jeremy Irvine kao da ne bira uloge i prihvata sve živo što mu se ponudi. Iako je sposoban glumac, on jako zavisi od materijala. Ovde se od njega traže trbušnjaci i to pokazuje, a što se glume tiče – nisam impresioniran nimalo. Michael Douglas igra ulogu van svog tipa i to je jedina stvarno zanimljiva stvar u filmu. Glumac kome bolje leže uglađeni, prefinjeni i ljigavi zlikovci ovde mora biti blatantan i hvalisav. Donekle se oslanja na Gordona Gecka, ali bez suptilnosti. Naravno, on ulozi prilazi hrabro i na momente ga je uživanje gledati kao u onom “Wall-E” dijalogu u autu, ali sa takvim replikama ni on ne može puno.
Konačno, Beyond the Reach je film za izbegavanje i to otvoreno kažem. Nije zabavan, nije pametan, nije čak ni originalan. Nekoliko momenata nisu vredni 90 minuta zevanja. Nije čak ni impozantan trash. Jednostavno je bezvezan. Ovakve filmove sam gledao na raznim noćnim programima kojekakvih trash televizija. Fora je u tome da bih ih do jutra zaboravio. Znači, anti-preporuka.