Crave

2012.

režija: Charles de Lauzirika

scenario: Charles de Lauzirika, Robert Lawton

uloge: Josh Lawson, Emma Lung, Ron Perlman, Edward Furlong

Već pri početku filma, autor Charles de Lauzirika, kome je ovo debitantski igrani film nakon što je napravio karijeru u domenu specijalnih dodataka na DVD izdanjima, odnosno filmova o filmu, pokušava da se kukavički izvuče iz sranja koje je napravio sa malo autoironije. Policijski detektiv Pete (Perlman) objašnjava protagonisti filma, Aidenu (Lawson), da je njegov “belački bes” simpatičan i da ga podseća na rane 90-te. Ovo je neskriveni hint da je Crave na tragu “vigilante” melodrame Falling Down (1993) u kojoj Michael Douglas konačno popizdi jer mu se čini da je na njega izvadio đoku svako ko je stigao. Međutim, to što je autor svestan da radi trash nije dovoljan dokaz za njegovu amnestiju. Taj trash mora biti ili vrhunski zabavan ili prosto mora dobiti neku dubinu i ne biti više trash. Crave nije ni dubok ni zabavan film.

Aiden je fotograf-slobodnjak, pomalo neodrasli momak na pragu 40-te godine života koji živi od slika sa poprišta zločina koje prodaje novinama i poneke gaže koju uhvati. U međuvremenu, njega nagriza život u sjebanom Detroitu (sa Chicagom kao povremenim “dublerom”) koji je sinonim za propadanje američkih urbanih sredina, sa sve kriminalom, drogom i nasiljem. A nije baš ni najnormalniji sam po sebi, čuje glasove u glavi i ima osvetničke fantazije prema šljamu koji ga okružuje. U njima on puca silovatelju u nogu ili “izbuši” pljačkaša u stilu Dirty Harrija. Ali one ne staju tu, on bi rado rascopao glavu tipu koji suflira za vreme srceparajućeg govora na sastanku anonimnih alkoholičara ili udario babu koja se gura iza njega u redu na kasi.

To nije dovoljno da se od toga složi narativ, zato se autor odlučuje na ljubavnu priču i na scenu stupa Aidenova suseda Virginia (Lung), nešto mlađa od njega i sasvim malo sjebana da joj ne smeta da se upusti u vezu sa očito čudnim likom koji je na granici psihopatije i koji “ukrašava” stan fotografijama sa mesta zločina i čiji svaki pokušaj humora ima podtekst ne tako laganog ludila. Nije baš najjasnije kako detektiv nije pokupio psihopatske vibracije, kao što nije najjasnije šta drži Virginiu u Aidenovoj blizini iako je svesna da taj tip ne donosi ništa dobro.

Osim ljubavne priče koja kroz iglene uši prolazi kao narativ, ništa se posebno ne dešava. Aiden nije ništa normalniji ili luđi kako film prolazi, a traje blizu dva sata. Njegovi unutrašnji monolozi su otupljujuće dosadni i naporni, da ne pominjemo da se reditelj preterano oslanja na njih. Glasovi u glavi su kao pojava zanimljivi nekoliko puta u filmu, ali se vrlo brzo potroše kao sredstvo za stvaranje tenzije.

Film nije loše snimljen, ma koliko to bila uobičajena, školska vizija urbanog propadanja, već smo videli Fincherove Se7en i Fight Club, hvala lepo. Međutim u konkurenciji drugih aspekata fotografija i utišani elektronski soundtrack su još i najmanje nervirajući. Što se glumaca tiče, Ron Perlman je sasvim pristojan kao detektiv koji se toliko nagledao sranja da ga više nije ni briga. Emma Lung kao Virginia igra na kartu malo nadrkane hipsterke i to baš i ne uspeva i ostaje prilično bezlična. Edward Furlong, klinac iz Terminatora 2 i American History X se ne snalazi baš kao odrastao glumac i uglavnom je sveden na epizode. Ovde je već njegov lik loše napisan, a on baš i nema pojma šta bi sa njim napravio, pa deluje patetično i usiljeno. Josh Lawson nema harizme ni glumačke snage da doda svom liku nešto posebno i neviđeno, tako da deluje kao drugorazredna kopija Travisa Bickla iz legendarnog filma Taxi Driver.

Crave je nemaštovit film koji bi da se vozi na staroj slavi drugih, boljih filmova. Taxi Driver nije pomenut slučajno, ljubavna priča u centru Crava se odvija po veoma sličnoj formuli. Filmu nema spasa: glavni lik je distanciran i antipatičan, glumac ne uspeva da nam ga približi, film gotovo da nema priču i samim time nema ni stav, bilo o svom (anti)junaku, bilo o problemima koji ga muče. Ovo je živi smor, dva sata bačenog vremena.