10.12.13

How I Live Now


2013.
režija: Kevin MacDonald
scenario: Jeremy Brock, Tony Grisoni, Penelope Skinner (po romanu Meg Rosoff)
uloge: Saoirse Ronan, Tom Holland, George MacKay, Harley Bird, Danny McEvoy, Anna Chancellor

Kevin MacDonald je reditelj koji svoje gledaoce ne štedi ružnih i potresnih prizora. U njegovim igranim filmovima, kao i u dokumentarnim, teme su različiti tipovi opasnosti u koje ljudi upadaju, dosta često ne svojom voljom. Njegova veština postavlja gledaoce vrlo blizu centru događanja, tako da se atmosfera “može seći nožem”. Tako smo bili veoma neposredni svedoci Crnog Septembra (napada palestinskih terorista na izraelske sportiste u Minhenu 1972. godine) u dokumentarcu One Day in September (1999), ili zločinačkog režima Idi Amina u The Last King of Scotland (2007).
Sada nas vodi u jedan imaginarni, distopični svet koji možda možemo da zamislimo i postavlja nas kao očevice koji prate grupu dece i njihovo snalaženje u borbi za preživljavanje nakon izbijanja Trećeg svetskog rata. How I Live Now je adaptacija istoimenog “young adult” romana Meg Rosoff, i svi eventualni problemi filma se mogu svaliti na relativno nekvalitetan izvorni medij. Naime, originalni roman je svakako ozbiljniji od Twilighta, a opet nije kroz alegoriju klasno osvešćen kao The Hunger Games, i nije toliko popularan kao oba. Naravno, kao i kod sve “pakovane” književnosti (one kod koje veću kreativnu kontrolu imaju urednici i izdavači nego pisci), relativno je lako prepoznati neoriginalne elemente. Ovde ima malo “goldingovskog” doživljaja kad deca ostanu sama, a dečije iskustvo u imaginarnom ratu se oslanja na iskustva iz Drugog svetskog rata, sa sve sklanjanjem dece na farme i njihovom “mobilizacijom” u ruralnu radnu snagu. Ovde je to ne samo ničim izazvano, nego je i nelogično kada se uzme u obzir da se rat vodi protiv neimenovanih, misterioznih terorista koji su posvuda, pa deca na farmama nisu ništa sigurnija.
Ipak, vrhunska nelogičnost je sam okidač za radnju filma, to što mlada Daisy (Ronan) uopšte dolazi u potencijalno opasnu situaciju. Koji bi roditelj ili staratelj poslao mladu devojku u zemlju kojoj preti ratno stanje? Da sa Daisy nešto nije u redu znamo još za vreme uvodne špice, ona čuje glasove u glavi koji ispaljuju šablone iz motivacionih govora, self-help literature i prizemnih časopisa. Ti glasovi nisu koherentni, stvaraju buku i kakofoniju, ali se Daisy sveg tog sranja pridržava, kompulsivno pere ruke, ne jede hranu životinjskog porekla niti slatkiše, misleći da je ružna i debela. (Saoirse Ronan je, po mojim merilima, na granici anoreksije.) Kao i svaka tinejdžerka se od svega toga brani zauzimanjem stava u kojem dominira angst i klinački bunt i nadrkanost. Jasno nam je: ona ne želi biti tu, koristi svaku priliku da izbegne interakciju sa drugim ljudima, nabija slušalice na uši i sluša moderni punk.
Već kad sleti na aerodrom, vidimo da nešto ne valja sa svetom, a ne samo sa Daisy. Sigurnosne procedure su previše invazivne, skeniraju se otisci prsta i rožnjača, a vojska je posvuda okolo sa automatskim puškama u rukama. Na televiziji vidimo vest da je u Parizu eksplodirala bomba... Daisy se nađe sa rođakom Isaacom (Holland), četrnaestogodišnjakom koga su poslali da je pokupi, i on je vodi do nelegalno parkiranog Land Rovera koji kilometar od aerodroma. “Tu deru za parking”, kaže on. Kad konačno stignu, on rastrese nagomilano smeće u autu, pozove Daisy unutra na suvozačko mesto, a on seda za volan. Kaže da nema dozvolu, ali vozi od šeste godine. Jasno nam je da se sa njim baš i ne bave puno, da je prepušten sam sebi. Tetka je nekakav analitičar u diplomatiji i zabrinuta je sudbinom sveta.
Zemaljski dani teku, tetke uglavnom nema kod kuće, ili je zatvorena u svoj kabinet i stalno na telefonu, a između Daisy i rođaka Eddija (MacKay) se razvija strast. I tu dolazimo do mog moralnog problema sa ovim filmom: to je jebeni incest. Moguće je da to tako stoji u knjizi, u tom slučaju je to trebalo promeniti u filmu. Sa druge strane, moguće je da je u knjizi objašnjeno da to nije incest, da su Daisy i Eddie rođaci preko nečijeg braka ili da je on komšijin mali, ali se scenaristi nisu potrudili da to objasne iako ih je troje. (Mnogo babica, kilavo dete, rekli bi naši stari.) Elem, romansa se poremeti kada pukne atomska bomba u Londonu, cela zemlja ostane bez struje i sredstava komunikacije osim AM radija koji je otporan i na radijaciju. Klinci pokušavaju da prežive kod kuće, ali ih ubrzo sustiže vojnički režim, koji dečake šalje u vojni logor za obuku, a Daisy i njenu malu rođaku Piper (Bird) u radni kamp blizu većih farmi. Daisy je onda na misiji da pobegne zajedno sa Piper i pronađe Eddija i Isaaca, te da svi odu kući...
Deo filma vezan za rat ima jak emotivni naboj. Teroriste skoro nikad ne vidimo jasno, ne znamo ko su (Arapi, Iranci, komunisti, podivljali anarhisti ili neki opskurni likovi iz organizacije nalik na Fight Club), šta hoće, koji je njihov cilj, zašto napadaju civile. Vojnički režim je prikazan kao surov i bez sklonosti ka objašnjavanju i pravdanju svojih brzih i prekih postupaka, i jasno nam je da su svi koji slobodno lutaju između dve zaraćene strane zapravo u dvostrukoj opasnosti. Atmosfera je gusta i napeta, a Daisy od razmažene, angsty klinke polako postaje mater familias i majstor preživljavanja koji životom štiti malu Piper, plačljivu kakve su devojčice obično i kasnije pokušava da obnovi kuću i familiju. Kao što smo rekli, MacDonald nas ne štedi sa prikazom ratnih grozota, one deluju realno i odvratno, pa je moguće da će nas podsetiti na našu nedavnu prošlost, bilo ranih, bilo nešto kasnijih 90-ih.
Aspekt odrastanja je već formuličnije urađen, ali bi bio podnošljiv da nema iritantne, ošljarski napisane i na kraju nejasne i nepotrebne ljubavne priče. Da, ljubavne priče lepo izgledaju u knjizi, naročito u petparačkoj literaturi, gde imaju za cilj najpovršniji i najjeftiniji angažman čitaoca. Transfer toga na film koji je ionako žanrovski cross-over po pravilu nije gladak i zahteva majstorstvo da bi se izbegla patetika. MacDonald tome nije dorastao, najslabiji deo The Last King of Scotland je bila patetična ljubavna priča između doktora i diktatorove žene, pa je to tako i ovde: Daisy i Eddie bi se mogli zvati Bella i Edward, sve je ionako isto, generično i ispražnjeno od sadržaja. Opsesija “young adult” književnosti ljubavnim motivima mi je nejasna, pošto je za spoznaju ljubavi potrebna zrelost i određeno životno iskustvo, ma šta o tome mislili romantičari. Na tom planu pada i inače besprekorna gluma Saoirse Ronan, jedne od retkih tako mladih glumica koje su sposobne da iznesu ceo film. Ona je jednostavno premlada da bi shvatila ljubav i odigrala je na filmu.
Pored izvrsne Ronanove, ostali glumci su na solidnom nivou, ali ništa od toga nije neviđeno niti pamćenja vredno. Ipak, sa svojim skromnim znanjem se snalaze u relativno jednostavno napisanim ulogama. Izuzetak je MacKay, koji takođe nije loš, ali mu uverljivost pada kada dobije teže zadatke od toga da bude “cow whisperer”, spontan i u skladu sa prirodom.
Film izgleda dobro, što vizuelno, što auditivno. Prati emocije glavne junakinje, sve je podudareno tonskom shemom, u kojoj muzika igra veliku, ali ne i jedinu ulogu. Od uvodnih garažnih taktova, muzika “sazreva” zajedno sa Daisinom ličnošću. Šumovi i zvuci nevezani za muziku, kao što je krkljanje detektora za radijaciju je tu da nas podseti na okruženje i ponekad zaista ledi krv u žilama. Slično stoje stvari i sa vizuelnim aspektom filma, koji varira od veoma zasićenih boja koje asociraju na 80-te, u skladu sa Daisinim stilom odevanja i muzike, do hladnih tonova farme ili napuštenih prostorija i shaky cama, tamo gde je preko potreban i gde se savršeno uklapa.
Sa tako slabim izvornim romanom, How I Live Now ne može da bude veliki film bez velikih intervencija. Da bi se to uradilo, potrebno je dosta znanja i hrabrosti. Kod scenarista nedostaje prvo, kod reditelja drugo. Film nije dobar koliko bi mogao i morao biti, a razlog za to je kalkulantstvo i oslanjanje na relativno brojnu fan-bazu u Evropi i Americi. Problem sa takvom publikom je što ima običaj ili da odraste ili da promeni ukus u deliću sekunde, tako da je svako planiranje nezahvalno. Pre ili kasnije, How I Live Now će potonuti u zaborav.