22.12.13

Parkland


2013.
scenario i režija: Peter Landesman
uloge: Zac Efron, Marcia Gay Hayden, Paul Giamatti, Ron Livingston, James Badge Dale, Billy Bob Thornton, Jacki Weaver, Colin Hanks

Pre oko mesec dana, 22. novembra, navršilo se tačno pedeset godina od atentata na Kennedija, koji još uvek nije u potpunosti rasvetljen. Parkland je ime bolnice u koju su dovezli predsednikovo beživotno telo, ali i telo njegovog verovatnog ubice nekoliko dana kasnije. Film Parkland se ne bavi samo bolnicom i događajima u njoj u doba atentata, nego svom silom ličnih i profesionalnih sudbina na koje je atentat uticao.
U samo nešto manje od 90 minuta, sve priče ovog filma ne uspevaju da se povežu u koherentnu celinu. Projekat je preširok za jedan film, svaki od ljudi i svaka od priča zaslužuju film ili epizodu dokumentarne serije za sebe, u smislu gde su bili i šta su radili u tih sudbinskih nekoliko dana. Tako imamo osoblje bolnice koje baš ne shvata koje su razmere uzbune i ko im to dolazi kao hitni slučaj, baš na dan predsednikove posete, Abrahama Zaprudera koji je snimao predsedničku kolonu i uhvatio atentat amaterskom kamerom, agente podružnice FBI u Dalasu, agente tajne službe zadužene za obezbeđenje predsednika, potpredsednika i ostalih članova delegacije, ali i lokalne policajce koje drže Lee Harvey Oswalda u pritvoru, kao i Oswaldovu neposrednu rodbinu, brata Roberta koji ne sumnja da je Lee zastranio i pucao na predsednika, i ludu majku koja tvrdi da je Lee bio supertajni agent američke vlade koja ga je napustila i podmetnula mu ubistvo Kennedija.
Neke od tih aspekata već znamo i imamo u drugim filmovima, pre svega u JFK. Parkland je drugačiji, statusno neutralan, skoro pa dokumentarni film koji operiše sa potvrđenim činjenicama sa margine atentata i ničim više. Tu nemamo nijednu zaveru, nemamo lik Jacka Rubija, nemamo nagađanje o ulozi Lyndona Johnsona. Nemamo ništa što bi iskazalo sumnju u zvaničnu verziju, ali, sasvim zgodno, ništa što bi je izvan svake sumnje potvrdilo.
Film je snimljen u verite stilu, sa obiljem nemirne kamere i brzih švenkova, sa obilatom upotrebom zooma i sa nemalim delom arhivskog materijala koji je uklopljen u film pored sveže snimljenog. Postavlja se pitanje zašto novinar Peter Landesman nije išao do kraja i snimio dokumentarni film za svoj rediteljski prvenac. Landesman ima već iza sebe scenario za socijalno-kriminalistički triler Trade (2007) prema sopstvenom novinskom članku i u najavi je Kill The Messenger, špijunski triler koji se bavi prljavim poslovima američke administracije sa kontrarevolucionarima u Nikaragvi.
Parkland je nemušto nalepljen u celinu, ali je sjajan u pojedinostima. Scene u bolnici su zanimljive, posebno one koje uključuju Jackie Kennedy u stanju nemog bola. Deo priče sa Zapruderom i razvijanjem filma i borbom da ga sačuva bi funkcionisao kao zaseban film, ali je posebno dobar pogled u posledice atentata koje preživljava Robert Oswald, primerni građanin, vredan radnik i patriota. Policija mu daje “dobronamerne” savete da se odseli iz Teksasa i promeni ime, njegova majka je školski primer lujke koja želi novac i slavu, pa Robert mora da je smiruje i opominje na primerenost postupaka.
Kao i kod svih nespretnih hyperlink filmova, dosta toga zavisi od glumaca. Giamatti je odličan kao Zapruder i želeli bismo ga više na ekranu. Billy Bob Thornton se dosta šlepa na svoje ranije uloge, i nema dovoljno vremena da razvije lik koji tumači. Marcia Gay Hayden je odlična kao medicinska sestra. James Badge Dale sjajno dočarava nelagodu i sramotu. Nažalost, gluma Jackie Weaver je prenaglašena, tako da je njen lik zakucan daleko s one strane pameti i ostaje nemoguć za razumeti.
Parkland ne donosi mnogo novih otkrića, makar ne onih značajnih, ali zato nam daje pogled u opštu atmosferu frke i strke tih dana, hoće puč, neće puč, kao i u nešto trivijalnih detalja vezanih za pozadinske aktere događaja. Sukob nadležnosti državnih službi je notorna politička tema i Parkland tu obilato koristi staro znanje.
Onda se postavlja pitanje čemu sve to, zašto je Parkland uopšte snimljen. Odgovor je banalan: zbog pedesetogodišnjice atentata. Mnogo je zanimljivije pitanje za koga je Parkland sniman. Ispada da u Americi ima dovoljno teoretičara zavere, istoričara-amatera i entuzijasta za konačno rasvetljavanje atentata na Kennedija. Ipak je 22.11.1963. jedan od datuma koji su obeležili dalji tok istorije.