23.12.13

Shadow Dancer


2012.
režija: James Marsh
scenario: Tom Bradby
uloge: Andrea Risborough, Clive Owen, Brid Brennan, Aidan Gillen, Domhnall Gleeson, David Wilmot, Gillian Anderson

Politički triler Shadow Dancer, priča o dugotrajnoj gerilskoj borbi Irske Republikanske Armije protiv britanske vlade i vojske u Severnoj Irskoj, bez problema drži našu pažnju svih 100 minuta koliko traje. Tome doprinose i momenti lepote uhvaćeni od strane veštog direktora fotografije, raštrkani po celom filmu, koji sjajno dočaravaju period (1993. godina) i socijalnu panoramu podneblja. Ipak, Shadow Dancer nije toliko dobar film koliko bi mogao da bude, i pored intrigantne teme i vešte izvedbe.
Problem je u konceptu i rediteljskoj odluci da likove i situacije pokaže sa puno poštovanja, ali sa distance. Ni u jednom trenutku filma nam nije omogućeno da zavirimo u um, srce i dušu naših likova, oni su prisutni samo toliko koliko su potrebni za priču. Priča je zbog toga hladnokrvno i klinički ispričana, ne zauzimajući ni pro-IRA ni pro-britansku stranu, ali mi ne vidimo progresiju likova. To je možda oprostivo za epizodiste, ali ne i za protagonistkinju u centru priče.
Početnih 30 minuta su i najbolji deo filma. Prva scena, smeštena u 1973. godinu nam prikazuje junakinju Collette kao devojčicu koja zaduženje koje joj je otac dao prebacuje na svog mlađeg brata. On odlazi da to obavi, i u međuvremenu gine kao slučajna žrtva u pucnjavi na ulici. Taj uvod služi da zacementira osnovnu motivaciju familije McVeigh, glavne junakinje Collette (Risborough) i njene braće Gerrija (Gillen) i Connora (Gleeson). Oni su od tada opredeljeni za IRA-u i učestvuju u terorističkoj borbi bez rezervi. Dvadeset godina kasije, Collette biva uhapšena u Londonu zbog podmetanja bombe u metro. Umesto u regularni pritvor, biva privedena u neku od kancelarija MI5 i dodeljena “handleru” po imenu Mac (Owen) koji ima nameru da je iskoristi kao doušnika, a ima i pravo sredstvo za pritisak na nju. Ako Collette ode u zatvor, njen sin će biti prebačen u dom. Nakon duge scene u kojoj je tišina barem jednako važna kao dijalog, ona pristaje na veoma rizičnu misiju, da obaveštava službu o akcijama koje planiraju njena braća, ali i njihov nadređeni, lokalni komandir IRA Kevin (Wilmot).
Obratite pažnju da Collette u prvo vreme ne govori ništa, a mi je svejedno pomno pratimo, i njene prva replika je da želi advokata. Njena misterioznost koja nas je zaintrigirala se nakon prvih pola sata pretvara u breme. Dramaturški je jasno zašto je ona tako skrivena u scenama interakcije sa ukućanima i drugim oficirima IRA-e, jer ona tada rizikuje živu glavu i neprobojna maska joj je jedini spas. To, međutim, ne sme da važi za scene u kojima je vidimo kako razmišlja. U dramatizacijama istorijskih ili političkih događaja je važno da poznajemo glavnog lika i da se povežemo s njim. U suprotnom, film postaje prosta stilska vežba.
Sličan problem imamo i sa Macom, njegovi postupci ne smeju biti obelodanjeni. Njegova paralelna priča se fokusira na to kako da zaštiti Collette, iako je koristi za svoje ciljeve. Ali on se bori za očuvanje svoje pozicije u okviru policije, protiv kolega od kojih su neki manipulativni, a neki jednostavno nedovoljno pametni i strpljivi da bi izgradili slučaj protiv više pozicioniranih pripadnika IRA-e, pa bi da sa hapšenjima na niskom nivou, ali sa mnogo buke i besa poentiraju i “uteraju strah u kosti” drugim borcima. Na tom planu priče, Gillian Anderson, sjajna karakterna glumica koja može svašta sa dobro napisanim likom, ostaje nedovoljno iskorišćena kao Macova šefica.
Ima nekoliko scena u filmu koje će biti na granici da pobude emocije gledaoca. Recimo, osetićemo kako je Collette u opasnosti dok je jedan od njenih saboraca traži po kući, a ona upravo telefonira MI5 ili scena sahrane poginulog borca IRA-e koju britanska vojska i policija žele da prekinu i sukob između britanskih snaga i građana koji je usledio nakon oštrenja rogova. Vidimo obe strane u sukobu kao mačističke i nezrele, dok se žene već mahinalno sklanjaju uza zid i hvataju zaklon. Njihovi pogledi govore više od bilo koje linije dijaloga.
Kraj filma je možda predvidljiv, dolazi nakon očekivanog dvostrukog obrata i brutalnosti, ali gledaocima je jasno da je Collettina priča završena još kada je sklopila savez sa MI5. Čak i da preživi, ona ne može pobeći od svojih sećanja niti od osećaja paranoje i krivice.
Fokusiran na površne detalje, Shadow Dancer nije dobar film koliko bi mogao biti. Čak ni veoma solidna ostvarenja Andree Risborough i Cliva Owena ne uspevaju da nam približe likove. Lepo je, za promenu, imati ne-pamfletski film na temu koja oštro deli javnost u Britaniji, Irskoj i šire. Većina filmova na IRA tematiku su stali čvrsto na jednu stranu. Ipak, distanciranost nije dobar izbor za osnovu filma, niti bi film smeo da se hvali jedino faktografskom preciznošću i nepristrasnim pogledom.
James Marsh bi to morao znati. On je prvenstveno dokumentarista, nagrađen Oscarom za Man on Wire (2008), inače jedan od retkih dokumentaraca koji se odlikuju ljudskom toplinom. Marsh nije novajlija ni u svetu igranog filma, radio je na ovaj ili onaj način po istinitim događajima, kao i po originalnim scenarijima. Generalno ima osećaj i za likove i priču, ne samo za faktografske detalje. Šteta je što Shadow Dancer nije bolji film, sa takvom temom i ekipom bi morao biti.