Halimin put / Halima's Path

2012.

režija: Arsen A. Ostojić

scenario: Fedja Isović

uloge: Alma Prica, Olga Pakalović, Mijo Jurišić, Izudin Bajrović, Miraj Grbić, Mustafa Nadarević

Čitam kritike što po novinama, što po internetu, i svi nahvališe Halimin put na sva usta, te to je najbolji film o ratu u Bosni (i njegovim posledicama), te vrhunske izvedbe glumaca, te (istinita) priča koja pogađa pravo u srce. Još kad vidim da je film pokupio silne neke nagrade po festivalima (dakako, ne u Cannesu, Berlinu, na Telluridu ili Sundance festivalu, ali svejedno), shvatim da ga prvom prilikom moram pogledati.

Unapred se izvinjavam čitaocima iz Hrvatske na “varanju” u pogledu ove kritike. Film sam pogledao kad i svi ostali, gde i svi ostali, na televiziji. Tako da je ova kritika namenjena čitaocima iz drugih krajeva naše bivše domovine, onima koji nisu imali prilike da film pogledaju.

Dakle, imamo tri vremenska perioda preko kojih se ova priča rasteže, počinje 70-ih, daleko pred rat ili bilo kakvu indiciju rata. To, naravno, ne znači da su odnosi među nacijama, u ovom slučaju Srbima i Muslimanima u ruralnoj Bosni, harmonični. Recimo da bi se to moglo opisati ovako: neka ih Vlasi/Turci tamo gde su, ali ne daj bože da “moj sin/kćer” oženi/uda se za Vlaha/Turčina/Vlahinju/Turkinju, što je i okidač za ovaj film. Originalnu romansu Slavomira (Jurišić) i Safije (Pakalović) ne vidimo, ona je naprosto tajna dok se ne pojave posledice: Safija ostaje trudna i jedne noći kuca na vrata svoje dobre tetke Halime (Prica) da je pita šta će i kako će pošto će je otac (Nadarević) ubiti, i to ne samo figurativno. Slavomir ima neke druge brige, čeka ga šljaka u Minhenu, a već iz nekog razloga ne može povesti sa sobom Safiju. Safija onda rađa manje ili više u tajnosti i daje sina na brigu Halimi, inače nerotkinji... Mali Mirza odrasta okružen ljubavlju sa majkom i ocem, i igra se sa rođakom Aronom, sinom njegovog “strica” Mustafe.

Drugi deo priče se dešava nekoliko godina posle rata, i na svim likovima se vide posledice. Halima je udovica shrvana bolom, i strana administracija je upravo u nekoj masovnoj grobnici pronašla ostatke njenog muža (Bajrović), ali ne i Mirzine, za šta im treba uzorak DNK jednog od roditelja. Situacija je škakljiva, jer se Safija u međuvremenu udala za Slavomira i živi sa njim negde u Republici Srpskoj. Ni njima dvoma ne cvetaju ruže, Slavomir se vratio u Bosnu sa nevelikom količinom novca i jednom “mečkom” koja je za dvadeset i kusur godina zarđala, a još je bio u ratu i izašao iz njega sa groznim traumama, pa se leči rakijom.

Sam period rata je prikazan u kratkim flashbackovima iz Halimine perspektive, i oni su asocijativni i efektni. E, sad, Halimin put iz naslova je i fizički put: ona je starija žena iz zabitog sela, a do Safijinog zabitog sela ne saobraća autobus, ali je mnogo više od toga put kroz zapletenu mrežu socijalnih odnosa: treba nagovoriti nekoga da je odveze tamo, da se ne izlane i ispriča zašto joj to baš treba, te da ubedi Safiju da i ona otkrije tajnu ili makar samo da da uzorak na analizu, ne bi li Halima u miru pokopala Mirzu i pokušala da nastavi sa svojim životom, odnosno sa onim što je ostalo od njega. Ne treba zaboraviti ni to da Slavomir ne izgleda kao vijetnamski veteran bez razloga: celo to zamešateljstvo može ostaviti posledice i na njega, i on može ispasti najveća žrtva.

Zašto sam to ispričao tako konfuzno? Prvo, da ne bih uleteo u spoilere, pošto je to sa ovim i ovakvim filmovima neviđeno lako. A drugo bi bilo zato što i ne može drugačije, kada se priča kreće po krugovima porodice, porodičnih tajni i odnosa. Da je malo manje zapleten na tom planu, Halimin put bi bio balkanska, gerijatrijska varijacija na temu Winter's Bone, priča o navigaciju kroz šumu zapletenih odnosa u jednom devastiranom okolišu. Međutim, sa podmetnutom decom, starim svađama i prekinutim odnosima, ovaj film klizi nedvosmisleno ka teritoriji melodrame i telenovele.

Svestan sam da zvučim glupavo i bezosećajno, ali ja to ne kupujem. Emocije koje ovaj film izaziva su jako jeftini poeni, sudbine likova su prikazane kao tragične da ne mogu biti tragičnije (što je sve istina, posebno ako je priča istinita), i svi su oni žrtve jednog spleta okolnosti, dok o dubljim uzrocima ne znamo ništa osim notorne činjenice da se Srbi i Muslimani nisu baš mirisali ni pre rata. Zapravo, od melodrame i telenovele ovaj film se razlikuje samo smrtno ozbiljnim tonom, devastiranim krajolikom nasuprot pitoresknom, bedom nasuprot bogatstvu. Opet, svestan sam da je sve viđeno u filmu posledica jednog konkretnog spleta okolnosti i da su neki realno postojeći ljudi to iskusili na svojoj koži i ne “downplayam” njihovu tugu, bol i tragediju, samo ne bih baš gledao film o tome, naročito ne tako izveden film.

Arsen A. Ostojić se već dokazao kao autor koji voli da zabija lake emotivne poene. Ako zanemarimo njegovu američku karijeru i nekoliko kratkometražnih i opskurnih filmova snimljenih u veoma skromnim produkcijskim uslovima i pozabavimo se Ostojićevom karijerom u Hrvatskoj, videćemo shemu njegovih filmova. Ta divna splitska noć je omnibus / hyperlink film koji se uglavnom bavi problemom heroina u Splitu kroz tri različite i školski ukrštene priče, ali ne donosi nova saznanja i vuče dobro poznate konce na putu za tragediju. Ničiji sin se bavi pitanjem (genetskog) identiteta u post-ratnom sjebanom okruženju i tragičnim posledicama tog otkrića. Da, Ostojićevi filmovi će vas odraditi emotivno ako im se prepustite bez rezerve i ne propitujete ih.

Halimin put tu manipulaciju gledaočevim emocijama dovodi na rub savršenstva. Naravno, regularna publika će na to pasti već sa prvim hintom: 16 mm kamerom i verite slikom bosanske zabiti. Gledaocima će tuga biti okidana u skoro svakoj sceni, uz nešto malo vedrijih flashbackova na Mirzino detinjstvo koji služe kao odmor. Još logičnije je da je festivalska publika i dobar deo kritike koja po tim festivalima visi takođe zagrizla udicu. Hamilin put je tipičan euroimages koprodukcijski uradak za tipičnu ciljnu grupu, sa dosta boljom glumom od balkanskih standarda. U oštrijoj konkurenciji (film je hrvatski kandidat za predstojeće Oscare), Hamilin put nema skoro nikakvih šansi da bude zapažen pored naslova kao što su The Hunt, Blue Is The Warmest Color ili The Broken Circle Breakdown. Verovatno je da bi izgubio trku i sa Krugovima, koji se odlikuju ozbiljnijom produkcijom, i žešćim marketingom, i pre svega nagradom na Sundancu. Ipak, Ostojić je uspeo makar u jednom: konačno je dobio američki angažman u polupristojnim produkcijskim uslovima.