The Family

2013.

režija: Luc Besson

scenario Luc Besson, Michael Caleo (po romanu Tonina Benacquiste)

uloge: Robert De Niro, Michelle Pfeiffer, Tommy Lee Jones, Dianna Agron, John D'Leo

Nije jednostavno biti zaštićeni svedok, pošto se podrazumeva da su ti veoma opasni i veoma organizovani kriminalci za petama. Sa druge strane, takav tip života pruža određene pogodnosti: državne agencije ti daju gajbu na korišćenje sa danonoćnom fizičkom i tehničkom zaštitom, finansira nešto od tvojih navika, namešta ti prilike za posao ili makar za druženje. Što si im dragoceniji, oni su spremniji da se više založe za tebe. Tvoj jedini cilj je da ne štrčiš previše iz gomile i da se okaneš starih navika koje su te dovele u nevolju. Problem sa familijom iz naslova, Manzonijevima, je to da su svi do jednog potpuni ludaci. Naravno, ne pomaže ni to što je pater familias gangster celog svog života, što je treća generacija mafijaša i što je druknuo svoju mafijašku Familiju da bi sačuvao svoje dupe.

The Family je neujednačen film koji se prodaje kao komedija, ima elemente gangsterskog filma i akcije, klizi od nasilja do sentimenta i nazad i prepun je referenci na druge filmove i to ne krije. Najbolje se snalazi na terenu obične farse, zabavan je barem jednako koliko je nelogičan i nepamtljiv. Gledati glumce kako se snalaze u otvoreno apsurdnim situacijama je pravo uživanje, iako i Robert De Niro i Michelle Pfeiffer repriziraju neke od svojih ranijih uloga.

Posle priličnog pičvajza koji su napravili na Azurnoj Obali, familija je dobila nove identitete. Sada se prezivaju Blake, otac Fred (De Niro), majka Maggie (Pfeiffer) i tinejdžeri Belle (Agron) i Warren (D'Leo) i sele se na novu lokaciju, negde u Normandiji. Gradić je poprilična nedođija, najbliže znamenitosti su 20-ak kilometara udaljene, a stanovnici su tipično francuski ležerni i aljkavi. U prisustvu Blakeovih se lako nastrada zbog neukazivanja dužnog poštovanja: Fred ume da čoveka nalupa na smrt (bilo da je to vodoinstalater koji ga pelješi ili neko drugi), Maggie će spaliti supermarket kada shvati da je zaposleni i druge mušterije ogovaraju, Belle će premlatiti svakog tipa koji joj se udvara na nepriličan način, a Warren će u roku od nekoliko dana uspostaviti gangstersku operaciju za početnike u školi od crnog tržišta cigareta i trodona do zaštitarskih usluga. Naravno, takvi kakvi su, Blakeovi će se izdvajati iz gomile tako da ne mogu biti očitiji, što će zadavati glavobolje njihovom agentu za zaštitu Robertu Stansfieldu (Jones) i njegovoj dvojici pomoćnika. Od početka je jasno u kojem će pravcu film ići, vidimo familiju u autu, neko se žali na smrad, otac svali krivicu na psa, a poprilično je jasno da smrad dolazi od leša u prtljažniku.

De Niro bi ovakvu ulogu odigrao i u snu, on to zna i mi to znamo. Ipak, nasuprot njega stoje Michelle Pfeiffer i Tommy Lee Jones, pa mora ipak da uloži malo truda u stvaranje filmske hemije. I u tome uspeva, čak je i zabavan. Posebno je zanimljiva scena u kojoj Fred gostuje na sastanku lokalnog filmskog kluba, gde su zabunom iz kinoteke poslali pogrešan film: umesto Minnellijevog Some Came Running, poslali su ultimativni gangsterski film Goodfellas. Genijalno je videti Roberta De Nira kao Freda Blakea kako reaguje na Roberta De Nira kao Jimmija. Iako dobija ovacije od publike za svoju interpretaciju filmskog (i ne samo filmskog) gangsteraja, jasno je da je potpuno ugrozio svoju masku.

Michelle Pfeiffer se dosta služi svojim ranijim ulogama, primetan je uticaj Married To The Mob, gde glumica igra mafijašku udovicu, ali će fanovi videti i uticaj De Palminog filma Scarface, posebno kad mater familias opominje muža i decu zbog ponavljanja reči “fuck”. Njeno tumačenje psihotičnog lika maskiranog u američku domaćicu je domaći zadatak za glumice koje bi ironizirale život u predgrađu. (Imali smo nekoliko naslova ove godine, da ne nabrajam.) Michelle Pfeiffer se već dokazala kao glumica sa jakim dramskim potencijalom, ali do sada nije na ovakav način pokazala svoje komičarske sposobnosti. Možda joj to bude veliki povratak u prvu ligu, pošto je ona jedna od najtežih žrtava hollywoodskog odnosa prema ženama. Nje jednostavno nije bilo u bitnijim filmovima u poslednje vreme, iako je još uvek lepa, samo što više nije mlada. Možda joj “typecast” otkačene domaćice donese više pažnje.

Dianna Agron je ime sa kojim će se računati na filmu i televiziji bar još neko vreme, odlična je kao psihotična srednjoškolka potpuno “navučena” na romantične klišeje, a istovremeno sposobna za ludačke količine nasilja. Jedino čega se bojim je to da će postati “typecast” za ono što sledi nakon teen uloga, romantične komedije i slične gluposti, te da će je to potrošiti. Njen parnjak u većini scene, John D'Leo, je pristojan kao lagano uvrnuti klinac koji se više oslanja na mozak nego na mišiće, ali takvih ima na pretek, bilo u Hollywoodu, bilo u indie okruženju. Na sličnom nivou je i Tommy Lee Jones, odličan je kao De Nirov sparing-partner, ali potpuno gubi momentum u scenama gde bi trebalo da je dominantan. Čini se da u The Family samo “kasira” staru slavu, što je obično De Nirov hobi.

Luc Besson je moguće jedno od najvećih i najintrigantnijih rediteljskih imena sa obe strane Atlantica, ako ni zbog čega drugog, onda zbog svoje hiperaktivnosti i na ovaj ili onaj način autorske plodnosti. Režirao je barem dva svetski značajna filma: La Femme Nikita (1990) i Leon: The Professional (1994), imao potpuno kontrolu nad svojevremeno najskupljim filmom u evropskoj produkciji The Fifth Ellement (1997), napisao preko 50 filmskih priča ili makar kreirao likove i producirao preko 100 naslova. Među njima je i trilogija Taxi, najskuplja i najurnebesnija reklama za komercijalni proizvod. Presadio je američki B film u evropsko okruženje i osnovao prvu evropsku filmsku mega-korporaciju Europacorp koja posluje na nekoliko kontinenata i u mnogo različitih kinematografija, uključujući i srpsku (Čarlston za Ognjenku). Zaradio je gomilu para sa Transporter serijalom, a sa Taken serijalom provalio novi štos: dovesti karakterne američke glumce u evropske filmove koji reinkarniraju tradiciju američkih B filmova. Od jednog čoveka je to dovoljno da dobije status filmskog polu-boga, nije isključeno da prihvati opkladu i napravi kompletan film za 6 dana, a sedmog ode na promociju.

I to je najveći problem The Family, ta njegova hiperaktivnost koja neretko odiše površnošću. Nije bitno što bi se ovakav film raspao pri analitičkoj disekciji, njegova snaga leži u potencijalu za zabavu. Problem je što taj potencijal nije do kraja upotrebljen, što je scenario ofrlje napisan i kreće se od klišea do klišea. Recimo, nije baš skriveno da je namera filma da iskoristi francusku provinciju kao setting sastavljen od lagano uvredljivih stereotipa, sve to lepo zamota u stilizovanu akcionu komediju i proda američkoj publici. U tome uspeva čak i kad su detalji toliko isfušareni da je Normandiju bez većih intervencija moguće zameniti sa npr. Albanijom ili Arkanzasom. Takođe, popis od deset stvari zašto je Giovanni Manzoni poznat kao Fred Blake zapravo pristojan čovek je nepotreban, neduhovit i primer ošljarskog pisanja. To što je Martin Scorsese potpisan kao producent ne znači ništa, osim marketinga. The Family nije film za zahtevnu publiku, nije pamtljiv, ali je zato zabavan za jedno gledanje.