25.12.13

The Attack


2012.
režija: Ziad Doueiri
scenario: Ziad Doueiri, Joele Touma (po romanu Yasmine Khadre)
uloge: Ali Suliman, Uri Gavriel, Reymond Amsalem, Karim Saleh, Dvir Benedek, Evgenia Dodena

Pre skoro četiri godine, imali smo ceremoniju dodele Oscara sa najjačom konkurencijom u kategoriji za film na stranom jeziku. Barem tri filma su jednako zaslužila statuu, odneo ju je argentinski El secreto de sus ojos, koji je bio možda za dlaku najbolji, a iza njega su ostali francuski Un prophet i izraelsko-palestinski Ajami. Potonji se bavio zanimljivom temom kroz hyperlink filmsku konstrukciju o isprepletenim sudbinama Jevreja, muslimana i hrišćana u Jaffi, praktično predgrađu Tel Aviva, i nemogućom, nasilnom i nepoverljivom situacijom u kojoj su svi u pravu i niko nije u pravu.
The Atrack je sličan film, samo sa pričom koja je svedena na jedan incident, i jednu perspektivu u kojoj se upoznajemo sa uzrocima i posledicama terorističkog napada na restoran u Tel Avivu. Perspektiva je jedinstvena: glavni lik Amin (Suliman) je Arapin koji se potpuno uklopio u izraelsko društvo, cenjen, voljen i nagrađen doktor sa uspešnom karijerom. Terostički napad je izvršila njegova žena, naoko srećna domaćica, arapska hrišćanka, jednako integrisana u izraelsko društvo. Ovo je film o terorizmu, ali to je jedna od tema, nikako glavna. Tu su još ljubav, emocije, razočaranje, arogancija, ignorancija i temeljno nerazumevanje u jednom braku, ali i u suživotu (sudaru) dve kulture. Sva politika u filmu je duboko lična, a sve ličnosti su duboko politizirane.
Naravno, Amin je u nebranom grožđu nakon napada. On je u dvostrukom konfliktu, prvi je sa izraelskom policijom koja bi da iz njega izvuče informacije, pa pribegava psiho-fizičkoj torturi. Inspektoru Mosheu (Gavriel) malo znači što njegov kolega Ravid (Benedek) daje garanciju da je Amin dobar i human čovek bez zadnje namere. Drugi Aminov konflikt je sa samim sobom, jer nije u mogućnosti da shvati i prihvati da se njegova žena raznela bombom u restoranu punom dece.
Kada na pola filma pomislimo da je u pitanju klasičan zaplet o dobrom čoveku koji postaje meta zajednice u kojoj živi (bilo da je u pitanju nepoverenje, sažaljenje ili polu-otvorena mržnja), Amin dobija pismo od svoje žene koje otklanja svaku sumnju da je ona iza napada. Pismo je adresirano iz Aminovog rodnog grada Nablusa, neke vrste arapskog geta okruženog visokim zidom i sa kapijama koje čuvaju nadrkani izraelski vojnici. Amin će se uveriti u siromaštvo i očaj koji tamo vladaju na način da ni bolje stojeće familije, kakva je njegova, to ne mogu ignorisati. Gde je beda, tu je i manipulacija, verska i ekonomska, čini se da ceo grad jednodušno mrzi Izrael i slavi Aminovu ženu Siham (Amsalem) kao mučenicu za palestinski cilj.
Aminova misija je, kao u većini detektivskih trilera, da sazna kako i zašto je Siham skrenula i rešila da pogine za apstraktni, nerealni cilj i u smrt odvuče mnogo ljudi. U tome će imati problema, jer od njega familija drži distancu, misleći da radi za Izraelce, a ostatak grada ga se boji i preti mu. Svojom upornošću doći će do radikalnog muslimanskog ideologa i jednako ostrašćenog hrišćanskog sveštenika, ali oni mu, osim filozofskog objašnjenja, neće dati puno toga.
Međutim, istina je mnogo bliže njemu od zakutnih terorističkih ćelija i otkriće će promeniti njegov pristup, ne i njegovu ličnost. Pre odlaska tamo bio je lojalan izraelski građanin koji je stoički izdržavao nepoverenje i šikaniranje (kao što su za vreme rata u Jugoslaviji stradavali urbani, integrisani i pristojni ljudi “pogrešnog” genskog koda), i on je to i dalje, samo lojalnost neće prikazivati deljenjem svog saznanja sa organima vlasti. Kada ga liberalna koleginica Kim (Dodena) upita kako to da ne oseća obavezu prema Izraelu, koji ga primio, prihvatio, nagradio i pomogao mu da dođe do uspeha i bogatstva, Amin će odgovoriti, potpuno ispravno, da će to pokrenuti novi krug nasilja, stvoriti nove i nove arapske mučenika, jer je nerazumevanje temeljno, a podele preduboke.
The Attack jako mnogo zahteva od glumaca, pre svega od Sulimana, nosioca glavne uloge sa skoro 100 % vremena na ekranu. On to iznosi bez muke, realno dočaravajući kompleksne emocije i duševna stanja od šoka i neverice do determiniranosti da otkrije šta je pošlo naopako. Film implicira da ni Amin nije bez krivice, jer je bio sebičan, tašt i fokusiran na uspeh do te mere da je zanemarivao ne samo svoje arapske korene, nego i svoju ženu. Njegova nefleksibilnost ju je možda gurnula u očaj koji je završio terorističkim aktivizmom. Njihov odnos vidimo kroz seriju flashbackova, izrazito sentimentalnih, ali dovoljno kratkih i ne previše čestih da bi razvodnili generalno ozbiljan i mračan ton filma. Jedna zamerka je uniformno predstavljanje izraelskih karaktera van kruga Aminovih prijatelja i kolega isključivo kroz vojnike i policajce.
Ziad Doueiri je libanski autor koji se školovao u Americi i prva filmske poslove obavljao kao Tarantinov kamerman u ranoj fazi njegove karijere. Nakon toga se ustalio u Francuskoj, snimajući filmove na teme arapske integracije. Prethodni film Lila dit ça je smešten u arapski geto u Marseillesu, i bavi se neskladom između unutrašnjeg sveta svojih likova i spoljnog sveta koji ih okružuje, dok je prvenac West Beirut drama o odrastanju smeštena u okruženje građanskog rata i podeljenog grada. The Attack je snimljen po još mračnijoj i težoj knjizi (ako je to moguće zamisliti) Yasmine Khadre, što je alias Mohammeda Moulessehoula, bivšeg alžirskog oficira koji je emigrirao u Francusku. Knjiga je manje fluidna i mnogo više polemička, sa izletima u popovanje. Film je snimljen u širokoj koprodukciji evropskih (Francuska, Belgija) i bliskoistočnih partnera (Liban, Katar) i već je podigao dosta prašine, u Libanu je zabranjen zbog lokacijskog snimanja u Izraelu, dok u Izraelu nije toplo primljen zbog kritičkog stava koji gaji prema izraelskom militarizmu.
The Attack je sjajno koncipiran film koji neće otkriti ništa novo, ali će precizno locirati probleme koji konflikt čine nerešivim. Odlično napisan, odglumljen i režiran, daće nam pogled u psihologiju terorizma, u očaj, taštinu i greške u kanalima komunikacije među ljudima i narodima. Naravno, film pati od mana malih kinematografija, pa reditelj govori svoje stavove kroz usta glavnog lika, što malo asocira na popovanje i soljenje pameti, ali ideje na kojima stoji su ispravne, pa zašto ih onda ne izreći. Retko dobar i ozbiljan film, na svim nivoima.