14.12.13

Escape Plan


2013.
režija: Mikael Halfstrom
scenario: Miles Chapman, Jason Keller
uloge: Sylvester Stalone, Arnold Schwartzenegger, Jim Caviezel, Vincent D'Onofrio, Vinnie Jones, Curtis “50 Cent” Jackson, Amy Ryan, Sam Neill

Sva je prilika da je Escape Plan bio dugo pripreman. To može da bude i dobro i loše. Dobro je najčešće kada to radi jedna osoba sa kreativnom kontrolom ili uigrani autorski tandem, i kada on(i) ne pretera(ju) u razradi i ne ulete u intelektualnu onaniju. Kada to radi više ljudi koji nisu imali ranije poveznice, onda film ume da izgleda shizoidno. Posebno kad priča i scenario imaju po više “ruku”. Čini se da je Escape Plan takav film koji pokušava da igra na mnogo frontova i na kraju postaje i ostaje zbrka.
Da su se odlučili za jednu ili dve-tri međusobno komplementarne “žice” koje bi film povukao, Escape Plan bi bio makar siguran, ako ne i sjajan akcioni film. Ovde imamo mnogo elemenata koje je skoro nemoguće složiti u nešto koherentno. Imamo malo autoironija i meta-žanra, tu i tamo nešto referenci koje bi mogle pobuditi nostalgiju za zlatnim vremenima akcionih filmova, imamo nešto relativno slabo osmišljenih referenci na ranije filmove glavnih glumaca, ali i na akcione klasike (zatvor u ovom filmu izgleda kao kopija zatvora iz Face/Off, filma koji je planirao da ujedini Slya i Arnija po prvi put), imamo veoma lenjo napisanu galeriju pomoćnih likova (sadistički upravnik, njegov omiljeni nasilni stražar, doktor sa prigovorom savesti, ljigavi partner, kompjuteraš i pomoć iz spoljnog sveta), imamo nekoliko plot twistova i providno “objašnjenje” na kraju, i kao šlag na torti, imamo polaznu tačku koja je levo-liberalna, što je retkost za akcione filmove. Toliki krš i lom pojmova je teško pospremiti u nešto koherentno, jer bi većina njih zahtevala samostalni film. Dodajmo na to da je spajanje dve akcione legende pod stare dane priča koja je već ispričana pre nekoliko godina sa “over-the-top” serijalom The Expendables, gde pored Terminatora i Ramba imamo i svu silu drugih akcionih heroja, mladih i starih, iz prve ili druge lige. I to čini Escape Plan pomalo besmislenim pokušajem.
Opet, glupo bi bilo reći da nije zabavan, jer ima tu trashy privlačnost koja bi od Escape Plan mogla da učini sasvim pristojno grešno zadovoljstvo. Problem je, međutim, što bi Escape Plan hteo da bude bolji, smisleniji i pametniji nego što zapravo jeste i što bi ga to preseravanje moglo koštati bilo kakve privlačnosti.
O čemu se tu zapravo radi? Ray (Stalone) je stručnjak za sigurnost zatvora. Njegova firma je izvođač radova za državu na taj način što Raya ubace u strogo čuvani zatvor pod lažnim identitetom, pa on odatle pobegne i ukaže na propuste u sigurnosti. Sledeći zadatak koji Ray nerado prihvata, uprkos upozorenjima prijateljice (Ryan) i kompjuteraša (50 Cent), ga vodi u veoma tajni privatni zatvor u kome drže najopasnije teroriste, verske fanatike, gospodare rata i kraljeve droge. “Začudo”, Rayev ljigavi partner (D'Onofrio). Naručilac posla je CIA, i sve deluje legitimno, mada previše misteriozno. Kada konačno završi iza brave, Ray shvati da je izigran, da ne zna gde je i s kim je zatvoren, da je zatvor poslednji krik tehnologije sa ćelijama od pleksiglasa i stalnim nadzorom. Ne pomaže ni to što je upravnik (Caviezel) sadistički nastrojen, kao neka birokratska verzija Caligule, a stražari maskirani.
Rayu će uz bok stupiti Emil (Schwartzenegger), austrijski anarhista i zatvorski “trouble maker” kome je duševna hrana da zajebava zatvorsko osoblje. Oni će napraviti plan za beg koji prolazi kroz tri faze: izviđanje, uočavanje rutine i akciju. Posle nekoliko tuča, one-linera i igrica “u koga je veći” sa upravnikom, negde na pola filma će nam se razotkriti “velika tajna” kojoj će naši junaci morati da se prilagode. Tek u poslednjoj trećini vidimo malo akcije, i ona je uglavnom generička.
Odlaganje akcionih scena se pokazalo kao jedna od pametnijih odluka, jer film ostavlja dovoljno vremena glumcima da razviju svoje likove. Stalone je krenuo svojim ustaljenim putem akcionog intelektualca koji je ujedno i majstor borilačkih veština i advokat i biznismen i stručnjak za bez sa ogromnim inženjerskim znanjem. To je čak pomalo iritantno, u velikoj meri već viđeno kako u zatvorskim, tako i u drugim akcionim filmovima sa Stallionom. Zato je Guverner potpuno poludeo, oslobodio se svih stega i produbio pozu akcionog šaljivdžije. On ovde urla, moli se i psuje na nemačkom, ispaljuje one-linere, i gradi “screen” personu kakvu dugo nije imao, još od potpuno otkačenog filma Stay Hungry (1976) u kome kao body builder svira violinu i citira filozofe. Ako mu uloga u Escape Plan nije uloga života, onda je vraški blizu.
Ipak, ličnosti dvojice glavnih glumaca najčešće nisu dovoljne da iznesu celi film, a otežavajuće okolnosti su trošenje Jima Caviezela u neinventivnoj ulozi upravnika i krajnje neinventivna upotreba engleske fudbalske barabe Vinnija Jonesa. D'Onofrio se pokazao kao glumac bez ikakve konzistencije u izvedbi od sjaja do očaja, a ovde je očajan (kao u većini čak i boljih filmova), verovatno zbog odsustva veoma stroge rediteljske kontrole. Amy Ryan je svedena na nekoga ko daje šlagvorte Staloneu za duhovitosti, a 50 Cent je potpuno neubedljiv kao kompjuteraš što dokazuje pravilo da nije dovoljno natući naočare na nos da bi izgledao inteligentno. Sam Neill je karakterni glumac sa zaista minimalnom ulogom, nedovoljnom da bi joj dao više ličnog pečata.
Naravno, sa zbrkanim scenariom zadatak reditelja postaje skoro nemoguć. Halfstrom se žestoko trudi, ali prosto nije reditelj takvog kalibra da bi mogao spasiti film. Ovako, film deluje rutinirano, dovoljno vešto i precizno režiran, tempo je gradiran od početka prema kraju i nismo zaslepljeni sa prebrzo sečenim kadrovima, pa Escape Plan može da se gleda sa pola mozga bez većih problema.
Kada bi autori bili umereni u ambicijama i posvetili se samo nekima od njih, Escape Plan bi bio zaista dobar akcioni film. Međutim, uz svu tu zbrku i bujicu ideja, ovo je samo zabavna limunada. Činjenica da su Stalone i Schwartzenegger u istom filmu i u istim kadrovima bi možda bila presudna sredinom 90-ih kada su obojica bili u naponu glumačke snage, ali sada to znači otprilike jednako kao i ponovno okupljanje Guns n Roses. Kada nešto čekaš kao Chinese Democracy, posle određenog vremena izgubi smisao.