3.12.13

In The House / Dans la maison


2012.
scenario i režija: Francois Ozon (po drami Juana Mayorge)
uloge: Ernst Umhauer, Fabrice Luchini, Kristin Scott Thomas, Emmanuelle Seigner, Dennis Menochet, Bastien Ughetto

Francois Ozon je poznat i plodan reditelj izgrađenog stila, sistema referenci i osećaja za napetost. Dans la maison je njegov možda najtipičniji i najprepoznatljiviji film, jer ima gomilu elemenata koje je Ozon pokazao u drugim filmovima (suspense, nepouzdan narator, jaki ženski likovi kao pokretači događaja, reference na literaturu i visoku umetnost i mozgolomne misterije “who done it”), ali i više od toga. Ovo je meta-film u centru kojeg stoji meta-roman i čiji svetovi utiču jedan na drugi.
Ovako rečeno, to možda zvuči kao postmoderno naklapanje i preserans težak za gledanje, ali to ne može biti dalje od istine. In The House se gleda otvorenih očiju, neretko i usta, bilo da su otvorena iz razloga smeha (a toga ima mnogo više nego što se čini) ili iznenađenja. Priča počinje od početka, profesor književnosti u gimnaziji Gustave Flaubert po imenu Germain (Luchini) je svake godine sve rezigniraniji sa svojim sve glupljim i pasivnijim učenicima čiji su pismeni zadaci svake godine urađeni sve debilnije i sa sve manje intelektualnog napora. Onda nije nimalo čudno da mu pažnju privuče jedan donekle pismen i solidno koncipiran sastav koji je napisao Claude (Umhauer), povučeni momčić iz zadnje klupe. Tema je bila “Kako sam proveo vikend”, a Claude je pisao o kući svog prijatelja Raphe (Ughetto), usput ubacujući ironične i pomalo uvredljive komentare o buržoaskom stilu života Raphe i njegovih roditelja. Sastav je završio sa “Nastaviće se”. Sluteći spisateljski potencijal, Germain, i sam neostvareni pisac, postaje sve više i više zaintrigiran sa svakim novim nastavkom. Prvo daje Claudu tehničke smernice o pisanju, upućujući ga da odluči šta će biti tema tog serijala (da li je to kritika buržoazije ili bildungsroman ili pokušaj pisanja za publiku koje izaziva šok ili je jednostavno voajerski pogled u sasvim prosečno kućanstvo), kako ustrojiti likove i njihove odnose, da svako literarno delo mora imati konflikt između protagoniste i drugih likova ili sredine, ili možda protagonistin unutrašnji konflikt.
S vremenom će Germain razviti neku vrstu opsesije Claudovim pisanjem i time koliko je od tog spisa tačno, a koliko izmišljeno i nesrećni profesor će postati neka vrsta ovisnika koji čeka novu i novu dozu priče, i za nju je spreman na sve. I ne samo on, nego i njegova žena Jeanne (Scott Thomas), upravnica galerije moderne umetnosti kojoj visi otkaz nad glavom. Njihov odnos je čudan, i kroz film sve hladniji i hladniji, a posebno kada i njih dvoje završe u Cladovoj priči. A priča nije ni najmanje milostiva prema svojim likovima. Jeanne, istina, na početku upozorava svog muže da se ne upliće previše, jer se to neće dobro zavšiti. Germain ne vidi opasnost u nečemu uzvišenom poput pisanja.
Kroz priču Claude fantazira o Raphinoj mami Esther (Seigner), prvo zbog svoje frustracije (sve što o Claudu znamo je da živi samo sa ocem koji je socijalni slučaj), a onda dobija želju da je spasi od besmisla malograđanskog života sa glupim sinom i svinjom od muža, kakav je Rapha senior (Menuchet), priprosti trgovac koji razume jedino sportske metafore. U tom okruženju, Esther se dosađuje, ali nema izbora, pošto je napustila akademsku karijeru radi sigurnosti života domaćice i majke. Claudov odnos do nje počinje sa otvorenim prezirom, da bi se iz toga razvila seksualna fantazija, a to će postati okidač za belaj.
Dans la maison se odvija po ključu trilera, iako nije triler. Napet je, ali nigde nema zločina bilo koje vrste i da se tumačiti na bezbroj nivoa po bezbroj ključeva. Ono što je nesvakidašnje u filmu je transfer likova sa jedne na drugu ravan filma, iz “realnosti” u priču i iz priče u “realnost”. Claude fluktuira od početka do kraja, Rapha i njegova familija se tek od polovine filma pojavljuje i u spoljašnjem svetu, a ne samo u priči, a jednako tako Germain postaje i lik u priči, a ne samo njen moderator i Claudov mentor.
Film je solidno napisan, mada mu se može zameriti ton modernog teatra, odnosno nedostatak odmaka od istog, više prema teritoriji filmskog. Režiran je inteligentno i intrigantno, tako da imamo taj stalni osećaj napetosti. To je rizično, jer se kroz misterije i zagonetke lako zagubi inteligentnija nit filma, suviše zapleteni zapleti na kraju umeju da budu providni, a dosta često sakrivaju poentu ili makar poruku filma. Taj problem je postojao u filmu Prisoners, dosta željno iščekivanom filmu koji je pucao visoko, na Oscare. Srećom, kod Ozona to nije slučaj, on će nas podsetiti gde smo stali sa svim brojnim aspektima priče, pa će se Dans la maison doimati kao kompaktan film. U smislu fotografije, tona, i muzike, pa i scenografije i montaže, film nije spektakularan, više je školski i oslanja se na pouzdane i poznate metode. U skadu sa tempom filma je i montaža: ovo je dramski triler, zanima nas šta se desilo sa likovima Claudove priče i ujedno sa likovima filma, ali nema mesta bezglavoj akciji i jurnjavi.
Glumci su na veoma visokom nivou, i dvojica mladića Umhauer i Ughetto, koji pokazuju jednu ležernost i prirodnost u tumačenju svojih uloga, ali i profesionalci. Fabrice Luchini zaista ima profesorsku auru, a za to nisu odgovorni cvikeri, džemper i sako. Kristin Scott Thomas opet dokazuje da joj okruženje francuskog filma više odgovara nego filmovi poput Only God Forgives. Emmanuelle Seigner i Dennis Menochet oboje pokazuju kritičku distancu do svojih likova, ali su svejedno uverljivi u ulogama.
Istina je da In The House pada u konciznosti u drugoj polovini filma i da pomalo pati od previše preplitanja dve ravni filma, tako da nam nisu jasne namere nijednog lika. Istina je da je promena kod Clauda prenagljena i nedovoljno uverljiva, ali Ozon nam je ostavio šok za kraj, prethodno naznačivši kakav je kraj dobrog književnog dela: neočekivan, a potpuno logičan, tako da se ništa drugo i nije moglo dogoditi. Problem sa ovako kompleksnim konceptima je što ih nije lako prebaciti iz literature na film, i tu ovaj film nije izuzetak. Opet, pokušaj je hvale vredan, najbolji mogući i vrhunski zanimljiv. Dans la maison je film koji možemo posmatrati kao studiju o umetnicima i umetnosti. A ona je inspirativna, bilo za uzvišene postupke, bilo za zločin, bilo za sociopatske postupke. Iznad svega, umetnost je sredstvo manipulacije, od Šeherezade pa nadalje.