18.1.15

Big Eyes


2014.
režija: Tim Burton
scenario: Scott Alexander, Larry Karaszewski
uloge: Amy Adams, Christoph Waltz, Krysten Ritter, Jason Schwartzman, Danny Huston, Terence Stamp, Jon Polito

Tim Burton je po prvi, možda drugi ili treći put napravio film sa ozbiljnom tematikom. Po prvi put je u pitanju potpuno ozbiljan film, bez ekstravagancije po pitanju vizuelnog identiteta. Po drugi put je biopic, ali Big Eyes je mnogo više “straight” nego Ed Wood. Po treći put ima pretenzije da nam nešto poruči, a ne samo da nas zabavi, ako Planet of The Apes računamo u pokušaj ozbiljnog filma, a ne u iživljavanje i skrnavljenje originalnog romana i Schaffnerovog filma. Štos sa svim tim je što Burton izgleda nije navikao da bude ozbiljan i to se vidi.
Big Eyes je biografska drama po motivima života Margaret Keane, slikarke koja je naslikala nebrojeno portreta dece sa čudno velikim očima, mnogo pre nego što su mange bile popularne u zapadnom svetu. Jedina zanimljivost vezana za to je što je njen tadašnji, drugi po redu, muž, Walter Keane, sebi pripisao zasluge za slike, kako bi ih, navodno bolje prodao. On je smislio priču oko njih i slike su postale hit, kupovali su ih ekscentrični bogataši, industrijalci i diktatori, jednu čak ima i Tim Burton, ali kako to obično biva, istina je polako isplivavala na videlo, supružnici se svađaju, a tu su i vazda zajedljivi galeristi i kritičari...
 
Sve u svemu, u pitanju je standardna, biografska drama o jednoj slikarki relativno skromnog obrazovanja (neka bezvezna umetnička škola na Srednjem Zapadu) čiji je jedini pravi adut bio da je furala figure u doba kada je vladala apstrakcija. Ni njen brak sa Walterom nije ništa posebno, priča o takvim brakovima između prostodušne, sposobne žene i muškarca-muljatora smo se nagledali na filmu, televiziji i na famoznim “true crime” kanalima. Istini za volju, ni Burtonov pristup nije poseban. Dobro, možda je za njega poseban, jer film nije niti mrvicu gothic i ne liči na crtane filmove, osim Margaretinih slika, ali Big Eyes je zapravo primer štanca biografskih filmova za kraj sezone sa nagradama u vidu.
Priča o nagradama se delimično isplatila, Amy Adams je uzela Zlatni Globus za svoju interpretaciju Margaret, ali po svemu sudeći, posebno uzevši u obzir uljudnu odbijenicu na ovogodišnjim Oscrima, ta nagrada je bila nategnuta i više se može pripisati kumulaciji dobrih uloga u poslednjih nekoliko godina i visokom rejtingu koji Amy ima kod kritike. Ono što sam video nije me impresioniralo, Amy je korektna, ali ni u kom slučaju blistava, što je, realno gledano, nemoguće u tako bezukusnom filmu. Ona ovakve uloge može i da odsanja.
Njen partner Christoph Waltz kao da se trudi da dokaže da je glumac od jedne uloge. On je gotovo uvek pasivno-agresivan, ljigav, sklon prevari. I to mu ide, ume da napravi performans od toga, to mu je i donelo dva Oscara za sporedne uloge u Tarantinovim filmovima. Uloga kod Polanskog u Carnage je modifikovana verzija te pasivne agresivnosti, Waltzov lik tamo pokazuje malo sigurnosti u sebe. Već uloga kod Gilliama u The Zero Theorem je potpuno drugačija, ali izgleda da smo se rano ponadali. U Big Eyes je Waltz solidan na početku, iako ne donosi ništa novo i viđeno, ali se apsolutno ne snalazi sa ludilom, opijenošću slavom i paranojom u koju upada Walter Keane. Od one presudne scene gde plaši ženu i njenu kćer sa šibicama, pa sve do ultimativnog slikarskog obračuna na sudu (kretenska scena, ako mene pitati), Waltz je karikaturalan i klovnovski.
 
Prejednostavnost glavnih likova Burton pokušava da zakrpi sa plejadom glumaca u epizodnim ulogama. Terence Stamp je zastrašujući kao kritičar, Jason Schwartzman potrebno snobovski-ljigav kao galerista, Danny Huston pristojan kao trač-novinar i narator priče, a Krysten Ritter donosi svoje poznato televizijsko lice (Breaking Bad, Don't Trust the B.... in Appartment 23) za dve-tri nemaštovite scene sa predvidljivom “frenemy” razmenom dijaloga između njene DeAnn i Margaret. Jon Polito glumi taman toliko da naplati ček.
Iz ovoga što sam napisao možete zaključiti da je Big Eyes film bez ikakve vrednosti i bez konteksta. Ovo prvo je preterana izjava, mada Big Eyes opasno hoda po živcima gledalaca. A konteksta ima, makar u pokušaju. Prvi za koji ćemo se uhvatiti je socijalni kontekst kraja 50-ih godina i radikalno drugačije tumačenje rodnih uloga nego što ga imamo danas. Tada je još vladao strogi patrijarhat, nije bio običaj da se žene zapošljavaju, naročito ako su udate, a Margaretina odluka da napusti prvog muža je u to doba bila vrlo hrabra i nesvakidašnja. Međutim, duboko u sebi ona je samo htela da bude zbrinuta i zato je pala na Waltera i njegove muljarije. Taj kontekst je pojačan muzikom Dannija Elfmana, poznatog Burtonovog saradnika. Ali daleko od toga da će to ovde ličiti na originalnog Batmana, više je, logično, u stilu muzike za Desperate Housewives. Ipak, taj feminizam, iako prisutan, nije iskomuniciran na najbolji način. A ni kasnije ne vidimo promene koje su zahvatile američko društvo, kao da se Margaret povukla u balon od sapunice, što može biti tačno ako uzmemo u obzir da se pridružila Jehovinim svedocima.
 
Drugi kontekst, onaj vezan za njenu umetnost i prihvaćenost je vrlo nemušto dat kroz pomenute kritičare i galeriste, odnosno snobove. Burton nju gorljivo, ali neargumentirano brani bukom i besom. On je i sam polu-profesionalac u domenu filma. Završio likovnu akademiju, na filmu počeo da radi kao animator i crtač storyboarda u Disney studiju, a i svi njegovi filmovi su ili animirani ili igrani filmovi na kalup crtanih. Nije pogrešno reći da je on vizuelno zanimljiv autor, posebno u tom nekom “gothic” segmentu, ali je daleko od kompletnog, pa čak i artikuliranog autora. To se najbolje vidi na ozbiljnim temama koje nevešto izlaže.
Možda je suština problema i u toj “gothic” predstavi koju gaji o sebi. Uostalom, kao i Burtonovi filmovi, i gothic kultura je vizuelno i drugačije interesantna, ali površna. Često tu nema ni mudrosti ni iskrenosti, sve je performans i stil. Možda Burton zna da radi sa glumcima određenog spektra, a Amy Adams i Christoph Waltz to nisu. U svakom slučaju, Big Eyes je izuzetno neuspešan Burtonov eksperiment.