19.1.15

Whiplash


2014.
scenario i režija: Damien Chazelle
uloge: Miles Teller, J.K. Simmons, Paul Reiser, Melissa Benoist


Što su za velike studije nominacije i dodela Oscara, za indie priču je Sundance. Tamo je čast proći selekciju, još veća pobrati nominacije i nagrade. Većina filmova koji se tamo pojave su filmovi skromnih budžeta i bez distributera kojima tek tamo mogu da se nadaju,a najpovoljniji ishod su arthouse odeljenja velikih studija. Whiplash dolazi iz te Sundance priče, pokupio je Grand Prix žirija i nagradu publike, proglašen za otkrovenje, pokupljen i promoviran toliko da duplira budžet, a distribucija još traje i trajaće još neko vreme zbog “Oscar buzza”, pokupio je skoro listom dobre kritike i pet nominacija za ovogodišnje Oscare. Nije to mala stvar za jedan tako niskobudžetni, debitantski film na pomalo specifičnu temu akademske jazz muzike.
Film u najvećoj meri tretira odnos studenta bubnjara Andrewa (Teller) i njegovog zahtevnog mentora, dirigenta akademskog orkestra Fletchera (Simmons). Andrew je, kao i većina akademskih muzičara, sav u svom instrumentu, ima puno talenta, puno vežba, sluša snimke i posvećen je. Njegov idol je Buddy Rich, pouzdan i precizan bubnjarski majstor. Njegov privatni život kao da ne postoji, ako se izuzme druženje sa ocem – neostvarenim piscem (Reiser) i njihove zajedničke posete bioskopu gde gledaju klasike. Kad ima priliku da ostvari vezu sa dobrodušnom prodavačicom kokica u tom istom bioskopu, Nicole (Benoist), Andrew će preventivno prekinuti svaki kontakt nego da kasnije ispadne govnar i drži je u senci svojih bubnjeva i svog vežbanja. Takav je tip, prosto.
 
Međutim, Fletcheru ni to nije dovoljno jer je Fletcher, otvoreno govoreći, jedan običan drkadžija. Njegova motivacija u životu je da iznađe ili “napravi” novog Charlija Parkera, a po njegovom mišljenju to se dobija jedino bespoštednim tesanjem sirovih talenata i surovom disciplinom. Stoga on neće prezati ni od čega, od fizičkog i psihološkog nasilja, pa i podlih igara i nadmudrivanja jer Andrew ima “ono nešto” i treba ga pogurati, naterati da vežba dok ne prokrvari, doterati na rub samoubistva. Problem sa rubovima je što su nevidljivi, nikad ne znamo gde su i preterivanje je više nego realna mogućnost. Andrew će uspeti ili će odustati, kako to obično biva, a Fletcher će se zadovoljiti ili preći na sledeću “žrtvu”.
Pripremite se za atipičnu kritiku, blasfemičnu, zasnovanu na zdravom razumu i ličnim iskustvima, što sa akademskim muzičarima, što sa drkadžijskom pedagogijom starog kova. Chazelle je film opisao kao “Full Metal Jacket meets Black Swan”, tako da znamo šta možemo očekivati. Dodao bih i gomilu nekih sportskih i borilačkih filmova i njihovih standardnih fora i fazona, te nekoliko šokova. Čak je i višesmisleni naslov u svakom smislu primer prvoloptaške simbolike.
Za početak ću reći da Whiplash ne donosi ništa novo. Filmova o mentorstvu, posvećenosti i vežbanju / treniranju ima dosta. Teller i Simmons su dobri u svojim ulogama i izvlače šta mogu od materijala. Simmons je u tom smislu pokupio više pažnje, uključujući Zlatni Globus i nominaciju za Oscara (sa vodećim rejtingom). To i nije tako čudno, u pitanju je kvalitetan karakterni glumac, filmski epizodista, ali zato televizijska njuška i njemu odgovaraju uloge u kojima će demonstrirati autoritet ili nadrkani stav, najbolje oba. Ja bih, eto, istakao Tellera kao mladog glumca koji raste iz filma u film i kojeg treba gledati i pratiti.

Osim njih dvojice film ima još nešto pozitivnih strana. Hladni, svedeni ambijent i neprijatna atmosfera u tamnim bojama su veoma sugestivni. Statična i precizna kamera je osveženje u odnosu na predominantni “shaky-cam”. Montaža je tehnički dobra, ponekad efektna, a ponekad malo “over the top”. Upotreba muzike, uglavnom jazz standarda, je sasvim na mestu. Čak su i razrada likova i dijalozi u redu i svrsishodni ako je cilj filma da nas prodrma i ne ostavi ravnodušnima. Chazelle pokazuje punu kontrolu, što je hvale vredna osobina posebno kod mladog i neiskusnog autora, i dovoljno znanja i veštine da primeni formulu, a Whiplash je, nemojmo se zavaravati, formuličan film najbliži žanru sportske drame. Problem je što formula nije kompatibilna sa temom.
To ostavlja dve mogućnosti. Jedna je da Chazelle sa Whiplashom promašuje ceo fudbal pokušavajući da istera analogiju između akademskog muziciranja sa vojskom i profesionalnim sportom. To je relativno česta pretpostavka i pogodna za filmove. Setimo se Black Swan (muzika i balet su kompatibilni, a i sport i balet isto tako) i svih uticaja na glavnu junakinju, njenog neiskustva i nedoraslosti tako velikoj i kompleksnoj ulozi, pritisaka od strane nadređenih i od strane majke. Setimo se i Piano Teacher, tog perpetualnog izdrkavanja koje skriva duboku ličnu nesreću i neispunjenost. Problem je što Whiplash ide na totalno pojednostavljivanje i sve svodi na odnose između dvojice ljudi. Imamo samo studenta i mentora koji bi, u teoriji, morali da rade na istom zadatku maksimalnog iskorištavanja prirodnog talenta, što se postiže visokom motivacijom, posvećenošću i upornim i napornim vežbanjem.
Whiplash i njegovo furanje formule sportskog i vojničkog filma u svet muzike mogu se tumačiti iz dva ugla. Ili Chazelle nema blagog pojma o muzici i muzičkoj pedagogiji pa misli da takva izdrkavanja pale, ili je otvoreno zaziva militarizam te neke famozne “stare škole” koja je, navodno, stvarala gromade od umetnika, dok moderna pedagogija stvara mediokritete i mamine maze. Poznajući klasične muzičare i nešto jazzera, mogu reći da drkadžijski pristup gotovo nikad ne upali. Ostavimo sad šamaranje kao “wtf?” omenat ili autorsku slobodu, već je i Fletcherovo psihičko nasilje, sadizam, vređanje i aktivno dovijanje kako Andrewa povrediti i naterati da posumnja u sebe na granici psihopatije. Ljudi su odustajali i menjali profesore i za manje od toga. Akademske ustanove uglavnom pohađaju gotovo formirani ljudi, dovoljno pametni da iskoriste mehanizme sistema i zaštite se od takvog tretmana. Drkadžijski mentorski pristup u muzici ili drugoj umetnosti će možda pomoći geniju da se još više distancira i isključi, ali genije je genije pa bi i sam došao do tog zaključka. Isto tako, može biti plodan za mazohiste koji baš to traže. Štos je u tome što je genija i mazohista relativno malo. Recimo, ja sam odustao od glume zbog mnogo blažeg izdrkavanja. Možda bih još nešto naučio, možda nikad nisam bio svetski talenat, možda nikad nisam imao pravi “drive” za to, a možda nisam video adekvatnu nagradu za svoju frustraciju.

U vojsci i ratu to možda ima smisla jer se moraju usvojiti protokoli za preživljavanje i eventualnu pobedu, i oni se moraju usvojiti brzo. Opet, valja imati odmak prema tome jer se neretko dogodi apsolutno nepredviđena situacija. Sport se, opet, svodi na set jednostavnih pravila i tačno određenih veština koje treba usvojiti. Kreativnost se pojavljuje u retkim bljeskovima i na ceni je samo kad fazon uspe, ne dobijaju se poeni za pokušaje. Uostalom, sportisti i vojnici su najčešće drugačije ličnosti od muzičara, pa makar to bili samo pouzdani orkestarski muzičari, a ne virtuozi, manje su osetljivi i kod njih su poželjne drugačije osobine. Muzika nije ni umetnost ratovanja ni američki fudbal, ma šta mi o tome mislili.
Ima u Whiplashu jedna znakovita scena u kojoj Fletcher objašnjava kako su dve najopasnije reči za svaku karijeru “Good job!” i kako je to razlog zašto jazz umire. To je poprilično dramatičan momenat i Chazelle nam tu otkriva sve karte. Gluposti, ako je nešto dobro, onda je dobro. Pa nije li Gershwin postao veliki tek kad je prestao da pokušava da bude Ravel? Ne upoređujemo li se sa velikanima iz prošlosti i nije li naš utisak da im nismo dorasli? Opet, čisto sumnjam da su sve velikane iz prošlosti samo i isključivo mamuzali i bičevali. Sva je prilika da Chazelle zaziva pristup “goniča robova”, onih profesora koji primenjuju isključivo nehumane metode i biće da iza toga stoji lična patologija i sumnja u sopstvenu ostvarenost. Chazelle toga može i ne mora biti svestan, ali Whiplash je potencijalno opasan film upravo zbog svoje isključivosti.
Kako god okrenemo, Whiplash je podvala. Kritika i publika je udicu progutala jer je videla nešto što deluje kao zanimljiva nova teza, a zapravo je duboko konzervativni “bullshit”, pokušaj povratka na staro, oprobano i “uvek dobro” maltretiranje ljudi. Jebeš ljudska prava i ljudsko dostojanstvo, svako ko je hijerarhijski ispod tebe je crv dok te ne pobedi tvojim oružjem. Damien Chazelle je, inače, i sam bivši bubnjar, pa je teško posumnjati da ne zna o čemu priča, kao što većina publike koja hvali ovaj film ne zna ništa o učenju i podučavanju muzike. Biće da je Whiplash svesna manipulacija, dovoljno vešto napravljen formuličan film nastao na zameni teza. Usuđujem se reći da je uvredljiv, čak na ličnom nivou, za nekoga ko u kući ima akademskog muzičara i muzičkog pedagoga. Voleo bih da čujem šta će o filmu reći profesionalni muzičari i njihovi profesori.