21.1.15

Pride


2014.
režija: Matthew Warchus
scenario: Stephen Beresford
uloge: Ben Schnetzer, George MacKay, Andrew Scott, Faye Marsay, Dominic West, Paddy Considine, Jessica Gunning, Imelda Staunton, Bill Nighy

Evo scene s početka: jutro je na dan parade, posle noći instantnog gay spetljavanja. Jedan momak je već ustao, upalio televizor i gleda Margaret Thatcher kako se s osmehom aligatora sprema da presudi rudarima. Drugi momak ispaljuje standardne “lajne” da će ipak ostaviti telefonski broj i sve u tom stilu, ali priča u prazno. Njegovom sada već bivšem partneru se u glavi porodila revolucionarna misao koja će malo promeniti perspektivu britanskog društva o raznim pokretima i udruženjima i njihovoj međusobnoj saradnji.
Zezalački, kakav je uostalom i ton celog filma, namerno tako osmišljen kako bismo lakše progutali tipsku, a opet važnu istorijsku lekciju, reditelj Matthew Warchus, uglavnom čovek teatra sa samo jednim ranijim, neuspešnim pokušajem na filmu pre 15-ak godina, Pride predstavlja kao romantičnu komediju između dve grupe ljudi. Umesto Hugh Granta i Meg Ryan, naši akteri su klika veselih gayeva i lezbejki sa jedne strane i mali rudarski sindikat iz južnog Walesa sa druge i film prati njihovo neočekivano, a opet logično udruživanje protiv zajedničkog neprijatelja koji im diše za vratom: vlade i policije.
 
Za našu perspektivu pobrinuće se Joe (MacKay), novi momak na gay sceni, još uvek “u ormaru”, dvadesetogodišnjak, student gastronomije i talentovani fotograf koji se eto tako, kao slučajno, pojavio na paradi. Vođa jedne manje grupice ljudi Mark (Schnetzer), onaj sa idejom, pokušava da profura “gayevi podržavaju rudare” priču i ta priča se prima. Joe to vidi kao “kec na deset”, jer njemu u životu više treba borba za pravu stvar i bolji svet nego isprazno paradiranje. Grupu sačinjava još nekoliko ljudi, pre svega stariji propali glumac Jonathan (West), njegov zabrinuti dečko Gethin (Scott), rodom iz Walesa. kao i brbljiva lezbejka Steph (Marsay). Oni će tražiti rudarsku organizaciju kojoj će donirati novac, ali sve organizacije će se snebivati kad saznaju od koga pomoć dolazi. Radnička klasa tradicionalno nije prijateljski nastrojena prema “perverznjacima”, kao što ni uglavnom malograđanski gay pokreti nisu baš oduševljeni nesofisticiranim radnicima.
Sve dok Mark i društvo nekako ne iskopaju rudarsku zajednicu u Walesu i pomalo naivnog predstavnika sindikata po imenu Dai (Considine). On će se uredno zahvaliti, čak javno u gay klubu i uspostaviti saradnju. Mnogo veći rizik je planirana uzvratna poseta gay škvadrice velškom rudarskom selu, situacija je u najmanju ruku napeta, incidenti su mogući, ali raspoloženi domaćini i Daijeve kolege sekretar Cliff (Nighy), preduzetna Hefina (Staunton) i inteligentna i nepopustljiva Sian (Gunning) će nekako učiniti da se situacija relaksira i da se formira dugoročni i trajni savez među grupama.
Dalje sve ide po svojoj formuli, naši junaci moraju očuvati zajedništvo, prijateljstvo i kameraderiju, a svaki od njih će dobiti poneki manji pod-zaplet ili makar po nekoliko vrlo pamtljivih, duhovitih replika. Ton je zezatorski i relaksiran, obiluje humorom, ali ovo nije komedija, barem ne prvenstveno. Cilj je preneti poruku kroz pitak film i taj cilj je ostvaren. Likovi su zanimljivi, ma kako tipski bili, gluma odlična, scenario dovoljno vešto napisan, iako ga je pisao debitant i režija je standardna, školska i neprimetna. Uostalom, Britanci znaju da naprave ovakve filmove, nenametljive, komunikativne i na veliku temu. Setite se The Full Monty, pa ćete tačno znati na šta mislim.

Pride je efikasan i efektan film koji radi paralelno na nekoliko frontova i koji baca malo više svetla na zanimljive i pomalo zaboravljene događaje od pre 30-ak godina. Opet, sve izneseno u filmu uzmite sa zadrškom. Imena likova i mesta možda jesu prava, ali se jasno vidi da je to malko naštimano. Njihova motivacija deluje iskreno, neki aspekti događaja su prenebregnuti, zanemareni, ublaženi ili pojačani. Recimo, odbijajući da prikaže slom štrajka rudara i brutalnu pobedu političara, Pride dosta gubi na urgentnosti i verodostojnosti. Sa druge strane, potpuno je jasna odluka da se zanemari komunističko opredeljenje Marka i klike, ali i rudara i sindikalaca. Film igra i u Americi, a glorifikacija komunizma nije nešto što će film prodati na američkom, pa čak ni na britanskom tržištu. Samim tim, izbegnut je širi politički kontekst i pitanje nesnađenosti tadašnje britanske levice, što je zanimljivo i uporedivo sa današnjim razvojem događaja u Evropi i akutnom krizom identiteta na levoj strani spektra.
Pa ipak Pride, čak i pogrešno ili romantizirano shvaćen, može biti dobar primer za nekoliko stvari. Recimo, kako se snima humorističan film na aktuelnu tematiku, kakav se humor upotrebljava, šta je od očekivanog humora standard, a šta baljezganje i lenjo pisanje, kada poticati, a kada ograničiti sentimentalnost i nostalgiju, kako ne preterati sa muzikom iz 80-ih i još ponešto. A za gledaoce koji nisu filmaši Pride je pripremio jednu, pomalo naivnu i uopštenu, ali zapravo iskrenu lekciju: ako se borimo za nešto, sami ne možemo skoro ništa, a ako smo solidarni, možda nešto i postignemo. Ovo možda je ključna reč. Kada je neko uveren u ispravnost svojeg dela, onda je svaki korak pobeda za sebe.