16.1.15

I Origins


2014.
scenario i režija: Mike Cahill
uloge: Michael Pitt, Brit Marling, Astrid Berges-Frisbey, Steven Yeun

Podela na materijalno i duhovno (ne nužno religiozno i dogmatično, više onako neopipljivo) je jedan od najstarijih filozoskih dualiteta i predmet večitih nerešenih debata. Ono što iz te dualnosti izvire je i sukob mišljenja između nauke bazirane na strogim činjenicama, nedovršene i otvorene za unapređenje i vere, i kao koncepta (ne traženja faktografske potvrde za određeni stav) i kao religije zasnovane na nekakvim drevnim spisima. Za razliku od nauke, vera nudi konačnu mudrost. Ova dva koncepta su nepomirljiva i ostaće takva, ali će i jedan i drugi, naš odnos do njih i skepsa u znanje ili uverenje biti stalna tema umetnosti, pa i filma.
Na ovom zgodnom dualitetu i sukobu svetonazora počiva i I Origins, drugi film koji potpisuje Mike Cahill, višestruko nagrađivan za sličnu naučno-duhovnu meditaciju Another Earth (2011). Recimo da se sada dualitetu posvećuje otvoreno i u potpunosti, u centar priče postavlja jednog naučnika koji se suočava sa otkrićima koja nikako nisu kompatibilna sa njegovim faktografskim pogledom na svet i koja će dobro uzdrmati. Za razliku od Another Earth, filma koji otvara silne teme, a ne zatvara nijednu, I Origins deluje sređenije i konciznije.

Prvi problem mi za ovu kritiku stvara narativna linearnost filma i striktna podela na dva povezana dela, gde jedan nema smisla bez drugog. Ne za kvalitet filma ili njegovu procenu, nego upravo za pisanje kritike. Nemoguće je napisati konciznu kritiku bez spoilera, zato budite upozoreni. Ionako je film već neko vreme u opticaju i dosta ljudi ga je pogledalo. Ako slučajno niste, odložite ovu kritiku za kasnije i pogledajte film, vredan je toga.
Dakle, Ian (Pitt) je naučnik, mikrobiolog koji se bavi proučavanjem evolucije oka, od pojave u najprostijem obliku kod nižih organizama do savršeno kompleksnog ljudskog oka (iako sam poprilično uveren da neke druge životinjske vrste imaju kompleksnije oči od nas, što film ne pominje, ali nema veze). Preokret na poslu će mu biti kada dobije novu asistentkinju Karen (Marling) koja nije obična studentkinja koja juri potpis, nego je spremna da svog mentora intelektualno izazove. Njena ideja se sastoji u tome da je princip od prvog koraka pogrešan i da treba uključiti nulti korak: životinjsku vrstu koja nema sposobnost vida, ali ima predispozicije da ih razvije uz određeni genetski inženjering.
Njegov poslovni uspeh se poklapa sa prilično zanimljivim privatnim životom i poznanstvom sa prelepom, zanimljivom i začudnom Sofi (Berges-Frisbey). Ona je njegova sušta suprotnost: beskrajno romantično spiritualno biće koje veruje u razne bogove, inkarnacije, besmrtne duše, prošle i buduće živote. Njih dvoje su potpuno različiti, ali se, suprotno svakoj logici privlače ne samo seksualno, nego i kao ličnosti. Njihov odnos će biti brutalno prekinut kad Sofi nesrećnim slučajem pogine.
Sedam godina kasnije, Ian je cenjen i priznat naučnik, oženjen sa Karen i njih dvoje postaju roditelji malog Tobiasa. U međuvremenu je biometrija uznapredovala i Tobiasove oči bivaju skenirane i ubačene u bazu podataka odmah po rođenju. Štos je u tome što njegove oči imaju isti “pattern” kao i oči jedne druge osobe, a to se smatralo statistički nemogućim. Da stvar bude čudnija, Ian će otkriti da su njegove oči “pripadale” čoveku koji je umro na dan njegovog začeća, a mali Tobias prepoznaje pojmove vezane za pokojnikovu okolinu. Ianova radoznalost će ga uvući u novi eksperiment koji će uključivati i Sofi i njenu potencijalnu reinkarnaciju, negde na ulicama New Delhija.

Oči nisu slučajno izabrane kao tema filma i istraživanja, jer se smatraju ogledalom duše i, u konačnici, dokazom postojanja Boga ili makar nekog inteligentnog dizajna ljudskom umu nedostupnog. Naučna teza, nasuprot tome, govori da se oko nije pojavilo makar tako nego da je sastavni deo evolucije i da samo treba otkriti sve okolnosti. I pisanje naslova, iako deluje kao reklama za Apple ili kao internet žargon nije nimalo slučajno. U pitanju je jedna sasvim uspela igra rečima u kojoj se “eye” = oko i “I” = ja isto izgovaraju. Ispitujući misterije oka, Ian, hteo to ili ne, ispituje misterije duše, reinkarnacije i ljudske prirode. Teza koju film postavlja o konačnom “poolu” duša koje se onda moraju ponovo vraćati među žive i manifestacija toga na očima je standardna. Deo sa dušom je, pojednostavljeno rečeno, osnova mormonske religijske doktrine i osnova njihove fascinacije sa genealogijom. Dodatak sa očima je već deo standardnog misticizma koji postoji u sličnom obliku i na Istoku i na Zapadu.
Publiku će privući takva premisa, ali postoji veliki rizik od banalizacije. Film je ipak medij sa svojim mogućnostima i svojom ekonomikom i logikom, pa se neke kompleksne ideje moraju pojednostaviti, posebno ako se računa na širu publiku od akademskih krugova. Cahill filmu prilazi intrigantno i inteligentno, poziva i na razum i na emocije i oba stavlja u atraktivni kontrast. Scene sa Sofi koja je tek nešto više nego kliše “manic pixie dream girl” evociraju eteričnost novijih Malickovih radova i podsećaju na san, dok su scene prvo u laboratoriji, a potom i u zajedničkom životu Iana i Karen obeležene hladnijim tonovima i statičnijom kamerom. Fotografija je bez mane, bilo da se radi o hvatanju ljudskih odnosa ili lokacijskih specifičnosti New Yorka i New Delhija. Tempo filma je pogođen sjajno, nove teze se pojavljuju i razmatraju dovoljno vremena da bi se smatrale temama, bez nepotrebnog gušenja, ali i bez zanemarivanja. Perspektiva je izbalansirana i nema prejudiciranja, pa se I Origins prati od početka do kraja i ne otpisuje tek tako. Na kraju je najmanje bitno ko je u pravu – film je umetnost puta, a ne odredišta.

Što se “castinga” tiče, Brit Marling smo očekivali, ona i Cahill su prijatelji i saradnici. Ovde ima nešto manju ulogu i nije imala upliva na scenario kao u Another Earth, ali svejedno pokazuje da je jedna od najzanimljivijh američkih glumica mlađe generacije, da pažljivo bira projekte i ima potpunu kontrolu nad svojom karijerom. Michael Pitt pokazuje svoju versatilnost, a njegova interpretacija Iana je nepogrešiva. Astrid Berges-Frisbey je taktilna, emotivna i zavodljiva i uloga Sofi joj leži savršeno. Steven Yeung je više nego pristojan kao Ianov i Karenin kolega.
U konačnici, I Origins je dobar, zanimljiv i gledljiv film, pažljivo osmišljen i realizovan. Nije to film koji ostavlja bez daha, ali velike teme znalački balansira sa sudbinama svojih likova. Nešto pojednostavljenja je normalno za očekivati, kao i neka tipična filmska rešenja. Ono što osvežava je odsustvo popovanja i intelektualne onanije. I Origins je veoma fluidan i gledljiv film koji zanimljivoj temi prilazi na pravi način. Zaslužio je moju preporuku.