13.1.15

Comet

2014.
scenario i režija: Sam Esmail
uloge: Justin Long, Emmy Rosum

Uvodna kartica lažno prodaje film i najavljuje grozomornu pretencioznost. Ona glasi: “Ova priča se događa u razmaku od nekoliko godina i nekoliko univerzuma”. Očekujemo fantaziju, vremensko-prostornu petlju, paralelne realnosti, možda teoriju haosa, ali ne dobijamo skoro ništa od toga. Možda malo fantazije kroz nekoliko scena koje su možda san, tek pred kraj filma. Umesto toga, imamo film o vezi koji se bavi ključnim trenucima jednog para (upoznavanje, raskidi, pomirenja) čije je artsy skretanje to da se bavi samo tim trenucima, bez nekakve vezivne priče, i to da oni nisu izloženi hronološki, iako tu hronologiju nije teško rekonstruisati.
Oni su Dell (Long) i Kimberly (Rosum). Upoznaju se na groblju gde su oboje došli da gledaju kišu meteora. Oboje su došli sa drugim ljudima, ali Dellu to nimalo ne smeta, čak ni po cenu ozbiljnih batina od strane njenog dečka. Oni su očito različiti, verovatno i nekompatibilni, ali pokazuju interes jedno za drugo. Dell je pesimista koji živi pet minuta u budućnosti, valjda od silne brige da nešto ne zajebe. Kimberly živi u sadašnjosti. Oboje su brbljivi hipsteri bez puno sadržaja i moram reći da sam od početka bio pesimističan po pitanju njihovog petljanja. Osim upoznavanja, scene kojima se film posvećuje su hotelska soba u Parizu pred venčanje gde vidimo da nije sve tako idealno, scena u vozu gde vidimo da plamen još nije ugašen, telefonski razgovor na relaciji New York – Los Angeles i još jedan ponovni susret dvoje sada već nazovi odraslih ljudi.
Filmova sa ovakvom strukturom je bilo, tako da to nije novost, mada se Esmailu mora priznati originalnost da se ograničio samo na tih nekoliko ključnih momenata. Budimo iskreni, ovo nije film veći od života poput Blue Valentine ili Broken Circle Breakdown niti ima pretenzija da to bude. Ovde nemamo neku veliku epsku ljubav, nego formativnu vezu za dvoje mladih ljudi, onu za koju se može pretpostaviti da neće sjajno završiti, ali je to ona famozna prva ozbiljna veza koja će pomoći njima dvoma da se izgrade kao ljudi. Ishod filma je da nije toliko loš koliko može biti, nije dosadan za praćenje i skakanje kroz vreme je vešto izmontirano i tekstualno povezano tako da nemam zamerki. Problem se skriva negde drugde.
Štos je u tome da su likovi nekako bezveze. Beživotni su kao lutke napravljene da predstavljaju svoju generaciju. Ako postoje van filma, onda su to isprazni, dosadni ljudi bez ikakve dubine koji se mogu isticati jedino svojom vanjštinom i nekom natruhom stila. Tom utisku doprinosi i apsolutno neuverljiv dijalog koji na momente skreće u monolog i skače od nespretnog brzog lupetanja do velikog mudrovanja u pokušaju. Nije da se glumci ne trude da ih oživotvore, upinju se iz petnih žila, stalo im je i do likova i do projekta, a i autor je prisutan i vodi ih. I Justin Long i Emmy Rosum su svakako imali gore momente od ovoga, ali ponekad glumci mogu da urade samo onoliko koliko im likovi dozvoljavaju.
Mora se pohvaliti i hrabrost da se napravi baš ovakav film. Svašta je moglo poći naopako. Duo-drame su rizične na nekoliko nivoa, mogu biti dosadne, neuverljive, likovi mogu biti antipatični ili čak odbojni. Filmovi koji nisu izloženi hronološki mogu delovati neuredno i pretenciozno. Sekvnce snevanja i tripovanja uvek nose rizik da se manje vešt i iskusan autor u njima pogubi, da ne zna šta i kako želi da kaže. Već jedna stvar od toga može potpuno potopiti film. Ima filmova koji su dobro zamišljeni, ali nisu precizno razrađeni.
Dobra vest je da to ovde nije slučaj i da film ostaje na površini. Jedva. Nemojte me pogrešno shvatiti, ovo nije ni dobar ni loš film, niti naročito potreban, a pretpostavljam da neće u budućnosti bitnije uticati na druge. Ovo je jedan projekat za koji se videlo da je njegovom autoru stalo i da je dosta toga izgurano na trud i želju. Nešto je moguće isfurati na entuzijazam, a za ostalo je potrebno ipak malo više ideje, znanja i iskustva. Dobra vest je da je Sam Esmail novajlija i da ima vremena i mogućnosti da uči.