29.1.15

La danza de la realidad / The Dance of Reality


2013.
scenario i režija: Alejandro Jodorowsky
uloge: Jeremias Herskovits, Brontis Jodorowsky, Pamela Flores, Alejandro Jodorowsky, Bastian Bodenhöfer, Adan Jodorowsky, Axel Jodorowsky

Alejandro Jodorowsky je ime koje ne treba posebno predtavljati. Iako je snimio šačicu filmova u svojoj skoro 50 godina dugoj karijeri, većina tih filmova ima status kultnih klasika. Ono što je posebno zanimljivo, kada se govori o Jodorowskom, govori se i o filmovima koje on nije snimio, prvo o Dune, pa o nastavku El Topa. Činilo nam se da se nakon Santa Sangre (1989) i neuspešnog izleta u komercijalne vode u ulozi reditelja u najam, The Rainbow Thief (1990), kojeg se kasnije i odrekao, Jodorowsky povukao iz sveta filma, da se posvetio stripu, pisanju i duhovnoj potrazi, a da na filmske događaje ide samo kad treba da primi neku nagradu za životno delo. Istina je da je Jodorowsky planirao povratak još od 90-ih, da je pokušao da privuče producente i investitore za nastavak El Topa, sada pod radnim nazivom Abel Cain, i za filozofski gangsterski film King Shot. U tu svrhu je kontaktirao sa Davidom Lynchem i uzdao se u to da privuče ne samo glumačke zvezde, povezivao se s Marilynom Mansonom i Johnnijem Deppom ali uzalud.
Sredstva za projekat / projekte su došla drugim putem, preko Michela Seydouxa, velikog prijatelja i poslovnog partnera tokom zlatnih 70-ih sa kojim je planiran i Dune. Sredstava za mega-projekat je zmanjkao, tako da na istom mestu nismo mogli videti Salvadora Dalija, Pink Floyd, Moebiusa i Gigera, ali su se Seydoux i Jodorowsky razišli kao prijatelji i opet našli na dva projekta. Prvi je dokumentarni film Franka Pavicha Jodorowsky's Dune, a drugi igrani film prema motivima autobiografske proze i poezije Alejandra Jodorowskog pod nazivom The Dance of Reality. Film je snimljen u rodnom mu Čileu (prvi u karijeri, Jodorowsky je snimao u Evropi i Meksiku) i može se reći da ne odstupa od onog što znamo o Jodorowskom.

Stari šaman započinje film traktatom o novcu, kojeg treba deliti kao Isusovo učenje, a ne zadržavati ga za sebe. To možda malo oslikava njegove levičarske stavove, a malo više ipak iscrpljujuće bitke sa finansijerima i producentima, i sa filmom nema ama nikakve veze, a film osim toga nema otvorenih krajeva i nepovezanih slika, scena ili epizoda. Autobiografsku crtu filma treba uzeti sa zrnom sumnje, ipak je u pitanju Jodorowsky i njegova realnost je pomešana sa snom, nepouzdanim sećanjima, simbolikom raznih religija i magija i potrebom da spoji sve u jedno i napravi amalgam, ma koliko sastavni elementi delovali nespojivo ili besmisleno sami za sebe.
U pitanju je, dakle, priča o odrastanju u čileanskom gradiću Tocopilli gde dečak Alejandro živi sa svojim roditeljima. Alejandro je neobičan, povučen i androgin. U dečačkoj dobi ga igra Jeremias Herskovits, ali se i sam Alejandro Jodorowsky pojavljuje i kao narator i kao neka vrsta intervencije na ekranu, glas iz budućnosti koji upravlja dečakom u odsudnim trenucima. Njegovo odrastanje je tužno i naporno. Ostali dečaci ga isključuju, zezaju i maltretiraju zbog imigrantskog, pa još i jevrejskog porekla (ima jedna scena u kojoj oni u ruci drže banane, a on, jadan, gljivu, simbolika jasna i banalna, ali delotvorna). Ni kod kuće nije bolje, otac Jaime (igra ga Alejandrov sin Brontis, Jodorowsky voli da radi u okviru familije) je preki tiranin opčinjen Staljinom koji jednako strasno mrzi čileanskog dikatatora generala Ibaneza. On je rešen da od sina napravi stoičkog ratnika, a ne plačipičku i u svrhu toga ga stavlja na iskušenja. Sa druge strane jednačine stoji majka Sara (Flores), krupna žena koja živi u svetu fantazije i oglašava se operskim arijama. 

Prvi deo filma se bavi familijarnom i lokalnom dinamikom, pitanjima razuma, vere, izdržljivosti, identiteta, hrabrosti i prijateljstva. Izgleda, naravno, kao festival bizarnosti u kojem žena koja govori u arijama nije najbizarnija pojava. Ima tu i bogalja i kepeca i cirkusa i beskućnika i stvarnih i lažnih komunista i relikvija prošlih vremena. Za razliku od prethodnih filmova gde je čudaštvo i šokove potencirao, podvlačio ih seksom i nasiljem, Jodorowsky im sada pristupa lagodno i opušteno, kao da kaže da je to njegov san, njegovo sećanje i njegova realnost, pa nema šta da sakriva i maskira.
Drugi deo filma se bavi fizičkim i spiritualnim pohodom njegovog oca (u engleskom jeziku postoji divna reč “quest” koja bi ovde odgovarala) u pokušaju atentata na predsednika Ibaneza, te kasnijim fizičkim i duhovnim propadanjem nakon neuspeha, menjanjem ideologija i religija, te konačnom spoznajom. Sličnost između Jaimea, Staljina i Ibaneza (vidimo ga stalno na plakatima) je očita i znakovita za kasnije. Dok je otac na životnoj misiji, dečak odrasta sa majkom koja ga na drugi, nežniji način uči kako da se oslobodi straha i uklopi. Film se završava sa scenom dečaka na brodu koji odlazi iz rodnog grada, ostavljajući za sobom prikaze, utvare, kosture, celokupnu svoju prošlost.
Spoj dve celine i funkcioniše i ne funkcioniše. Odnosno, kod nekog drugog ne bi funkcionisao, ali Jodorowsky sam piše svoja pravila, pa mu i to prolazi. On ovlaš prelazi preko brojnih tema, od odrastanja i roditeljske ljubavi (ili odsustva iste) do identiteta, politike i velikih istina. Ovlaš je tu ključna reč, jer se autor ne zamara dubinom, iako dobro znamo o čemu sve vreme govori i šta ima za cilj. Vizuali su fantastično atraktivni i podsećaju nas da je sve što vidimo njegova interpretacija i njegov san.

Još jedan od dokaza koliko je ovo uspešan film je i spoznaja da nijedna činjenica u filmu nije tačna u smislu čiste faktografije. Jodorowsky falsifikuje godinu svog rođenja, predsednički mandat, (ne)postojanje svoje sestre, čak i odnose sa svojim roditeljima, da ne govorimo o njihovim postupcima. To se otkrije kada se malo prokopa da se raščiste neke nedoumice, ali dok gledamo film takve stvari nam uglavnom neće pasti na pamet.
Jodorowsky se vratio čistom nadrealizmu i snimio film po svojoj volji i za sebe. Nema potrebe da nam drži predavanja iz filozofije i religije, da nas privlači šokom, već jednostavno, direktno i beskompromisno izlaže spoj sna i jave. Ovo je njegov Amarcord, nasilniji, seksualniji i ako je moguće nadrealniji od Fellinijevog, a primećuju se i uticaji od Buňuela do Marquesa. Ta 2013. je očito bila dobra godina za Jodorowskog, imao je dvostruku premijeru u Cannesu, dokumentarca o sebi i svom neostvarenom projektu koji bi bio ultimativni SF film, i svog prvog igranog filma nakon više od 20 godina pauze. Sva je prilika da stari šaman još nije rekao sve što je imao, a šuška se i o skorom snimanju filma Abel Cain. La danza de la realidad može poslužiti kao dokaz da veliki autor ima još uvek dosta duha, snage i volje.