5.1.15

Nightcrawler


2014.
scenario i režija: Dan Gilroy
uloge: Jake Gyllenhaal, Rene Russo, Riz Ahmed, Bill Paxton

Nightcrawler je film o kojem je teško pisati odmah. Ne zato što zahteva više gledanja, već iz prostog razloga što nudi previše informacija, senzacija (u smislu podražaja, ne šokantnih otkrića) i utisaka koji zahtevaju neko vreme inkubacije ne bi li se slegli u konačni sud. Jasno nam je da je u pitanju film koji ima grandioznu ambiciju da kroz portret jednog sociopate na putu uspeha ili propasti (kod takvih ljudi najčešće nema kalkulacije, igra se na sve ili ništa) oslika celokupni zeitgeist našeg vremena.
Dotični sociopata je Lou Bloom, igra ga maestralno Jake Gyllenhaal, koji je za potrebe snimanja smršao deset ili petnaest kilograma, sa umornim licem i upalim očima. Počinje na samom dnu, kradući žičanu ogradu u napuštenoj industrijskoj zoni. On nije običan lopov i očajnik koji se zadovoljava mrvicama, on je čovek koji želi uspeh. Teško da će od sekundarnih sirovina napraviti karijeru, a spas mu donosi susret sa iskusnim “freelance” reporterom (Paxton) koji lokalnim televizijama nudi svoje snimke saobraćajnih nesreća, požara i kriminala na širem području Los Angelesa. Lou po hitnom postupku nabavlja uređaj za praćenje policijske radio-veze i prvu ručnu kameru i daje se u akciju.
 
Jasno nam je da Lou nije kao ostali lešinarski šljam koji lovi krvave slike, nego da svom poslu pristupa sa gotovo šahovskim promišljanjem poteza. Ostali nude snimke prvom ili najboljem ponuđaču, ali Lou se vezuje za jednu stanicu (najniže rangiranu od svih) i za najočajniju noćnu urednicu vesti, Ninu (Russo). On gradi ime, reputaciju, odnos i karijeru. Sposoban je da ispregovara sve, da se zaštiti, da se sakrije iza svog bezličnog govora i robotski ravnog glasa, dok u glavi broji novac. Lou uskoro dovlači i asistenta, mladog beskućnika Ricka (Ahmed) koga jedva plaća, kupuje bolji auto, bolji “skener”, bolju navigaciju, bolje kamere (dva ugla su bolja od jednog). Etiku shvata vrlo labavo, pa mu ni petljanje sa mestom nesreće ili zločina nije strano, bilo da je to pomeranje magneta na frižideru, bilo da je to gnjavljenje ljudi za izjavu, bilo da je to zgodno rearanžiranje leševa.
Lou Bloom je sociopata zato što ne shvata socijalno ponašanje. Možda čak i psihopata nesposoban za empatiju. Obratite pažnju na njegov govor i kliničku hladnokrvnost sa kojom pregovara. On zvuči kao udžbenik iz Uvoda u menadžment, kao jeftina self-help knjiga skinuta sa interneta, kao tipski CV poslat na 100 različitih konkursa. U poređenju s njim Top Shop oglasi deluju kao stvarna ljudska bića. U Nini on nalazi pravog životnog i poslovnog partnera i u odnosu s njom je klinički hladan kao i u odnosu sa Rickom koji je jedino pravo ljudsko biće u celom filmu.
Upravo je odnos između Loua i Nine centralna tačka u filmu. Na prvi pogled, ona je normalna osoba koja ima posao za koji zna da nije baš nešto, ali ga se grčevito drži. Da je na nekom drugom mestu, možda bi imala moralnih skrupula ili se makar pretvarala da ih ima. To što je ona formalno nadređena lešinarima koji joj doturaju snimke ne znači da i ona sama nije očajna i spremna na svaku niskost da bi posao zadržala. Njih dvoje žive u simbiozi i uče jedno od drugog.
Filmovi o beskrupuloznosti medija, a što su manji i bedniji, to moraju biti beskrupulozniji kako bi se takmičili sa većim igračima i prešli u veću ligu, nisu neka novost. Njihova rastegljiva etika teško koga može da šokira. Nije potrebno gledati filmove, dovoljno je gledati vesti tu i tamo. “If it bleeds, it leads” je poslovica stara koliko i novinarski posao. Stoga, Nightcrawler nije ni izbliza toliko šokantan kao što je to bio Network, skoro četrdeset godina ranije. Vremena su takva kakva su, mi smo oguglali na sve i malo šta nas može iznenaditi. Čak ni institucionalni rasizam i klasizam medija. Da bi se priča prodala bolje, idealno mesto zločina je sigurno predgrađe, idealna žrtva je dobrostojeća bela žena koja “prerezanog grkljana trči i vrišti upomoć”, a idealni počinilac je siromašni pripadnik neke od manjina. Jako zanimljiva implikacija koja se nigde u filmu ne pojavljuje otvoreno je to da nam mediji serviraju ono što tražimo. Sa upozorenjem ili ne, i tako se tu upozorenje pre može shvatiti kao najava, reklama, “teaser”, to nije samo sadržaj koji nam senzacionalistički mediji serviraju, to je sadržaj koji mi gutamo i tražimo još.
Louova sociopatija nije neko bljutavo moralističko upozorenje nama da ima raznih ljudi kojih se treba čuvati. Da je samo to, Nightcrawler bi bio samo jedan od gomile filmova ugodnih za gledanje i zaboravljanje. Lou je jedan od detaljnijih i strašnijih likova u poslednje vreme, od pojavnog oblika, do moralnog kompasa i slike koju on ima sam o sebi. Nije nimalo slučajno što on govori rečnikom kojim govori. Nije nimalo slučajno što on iz raspalog auta Ricku prodaje priču o korporativnoj kulturi i stažiranju. Nije nimalo slučajno da se naučio o biznisu čitajući besplatne kurseve na internetu. Nije nimalo slučajan njegov stav i nastup kada pregovara, izvlači se iz nevolje ili namešta situaciju za još bolje i bolje snimke. On je ideal savremenog (koje već traje 30-ak godina) američkog preduzetništva, on je “go-getter”, on je “fast-learner”, on je spreman da radi kao crv i veruje da će mu naporan rad doneti uspeh, ništa mu nije strano i ništa mu nije sveto. On je mešavina “hotshot” uloga Toma Cruisea iz 80-ih i 90-ih, Travisa Bickla i Gordona Gekka, ujedno i fotorobot idealnog radnika i preduzetnika i njegova mračna strana.
Jake Gyllenhaal je apsolutno maestralan u svojoj ulozi i pokazuje se kao pouzdan izbor za čudne i sjebane likove. To ne treba da čudi, jer je pažnu na sebe privukao sa takvom ulogom u filmu Donnie Darko. Ono što valja napomenuti je da Gyllenhaal ima seriju sjajnih uloga u poslednje vreme (End of Watch, Enemy, Prisoners) koju nastavlja. Za ulogu u Nightcrawleru je dobio nominaciju za Zlatni Globus, a nije bez šansi da na to doda i nominaciju za Oscara.
Ne zaostaju ni ostali glumci. Riz Ahmed je odličan kao Rick i pokazuje da je versatilniji glumac od tipskih uloga britansko-muslimanskih intelektualaca. Bill Paxton ima malu, ali koloritnu epizodu kao iskusni lešinar. Iznenađenje je povratak Rene Russo u vode ozbiljne glume. Glumica je napravila šestogodišnju pauzu, da bi se vratila sa sitnim ulogama u dva dela Thora. Njen izbor ne treba da čudi pošto je supruga autora Dana Gilroya, ali ukazano poverenje se isplatilo. Rene Russo dokazuje da nije samo lepo lice, nego i sposobna glumica koja sa dobrim materijalom može svašta napraviti.
Ono što čudi je činjenica da je Nightcrawler Gilroyevo debitantsko ostvarenje što se tiče režije. Dan Gilroy je poznatiji kao autor ili ko-autor nekoliko scenarija za filmove različite po žanru i kvalitetu, ali je još poznatiji kao brat Tonija Gilroya, još jednog scenariste koji se dohvatio režije. Scenario za Nightcrawler je daleko bolji od svega što je Dan Gilroy napisao do sada i može poslužiti kao prekretnica u njegovoj karijeri. Scenario je detaljan, slojevit i intrigantan i, najvažnije, ostavlja prostora razmišljanje nakon gledanja filma. Režija je dobra, odmerena i sigurna, sa sjajnim osećajem za ritam i napetost. Fotografija Roberta Elswita, inače čestog saradnika Paula Thomasa Andersona, sjajno hvata suštinu miljea, atraktivna je i sugestiva. I montaža Johna Gilroya (još jednog od braće) zaslužuje pohvalu.
Nightcrawler je izuzetno dobar film, posebno kad se u obzir uzme da je debitantsko ostvarenje. Školski je, nastudiran, inteligentan, referentan i pažljivo urađen, sa svim izbalansiranim aspektima. Ono što mu nedostaje je “wow” faktor. Nije zadivljujući, i čini se da ne uspeva da ispuni svoje ambicije. Nije onoliko dobar, sveprožimajući i genijalan kao što bi želeo da bude. Ne glede na to, možemo samo poželeti još ovakvih ambicioznih i kompletnih filmova.