10.1.15

The Homesman


2014.
režija: Tommy Lee Jones
scenario: Tommy Lee Jones, Kieran Fitzgerald, Wesley A. Oliver (po romanu Gledona Swarthouta)
uloge: Tommy Lee Jones, Hilary Swank, Grace Gummer, Miranda Otto, Sonja Richter, Barry Corbin, William Fichtner, John Lithgow, Tim Blake Nelson, James Spader, Meryl Streep, Hailee Steinfeld

Western je, ne samo u domenu filma, već kao kompletna mitologija, potencirao muškost i mužjaštvo. Njegovi likovi su bili neustrašivi avanturisti, opasni revolveraši, uporni pioniri, rančeri, vojnici, graničari, šerifi... Pitanje je koliko su predstave koje smo dobili iz pulp romana, stripova i klasičnih hollywoodskih filmova ispravne, pošto se o osvajanju Zapada vrlo malo znalo i pisalo u tadašnjoj štampi. Procesi dugog trajanja, posebno svakodnevne životne prilike, još manje su nam dostupne nego bitke, osnivanja gradova i rančeva ili prolaska železnice. Je li Divlji Zapad zaista bio tako divalj i anarhičan? Jesu li zaista pretili banditi i Indijanci? Ili su sukobi izbijali po nekom sasvim drugom osnovu, recimo između bogatih rančera i siromašnih radnika, ili između železničkih kompanija i farmera. Osim istoričara i entuzijasta, to nikog drugog nije zanimalo. Većini je mitološka slika o neustrašivim kaubojima koji šire granice poznatog i civilizovanog sveta bila dovoljna i poželjna. Neki su se zbog nje i uputili u nove krajeve, nadajući se da će tamo osigurati svoj komadić američkog sna.

The Homesman je film koji u velikoj meri obrće klasičnu western matricu. Za početak, nema glamurizacije, namontiranih saloona u kojima se danonoćno odvijaju partije pokera između revolveraša, dok ide muzika sa klavira i prisutne su animir-dame. Za početak, u pitanju je relativno nova i neistražena teritorija Nebraske, škrta, retko naseljena zemlja gde se ljudi očajnički bore da nešto započnu. Život je mnogo opasniji i naporniji od bilo koje zamišljene avanture. Drugo, The Homesman je film skoro kompletno iz ženske perspektive. Za razliku od klasičnih westerna gde žene postoje da bi upale u nevolje iz kojih će ih spasavati hrabri muškarci, ovde su žene i pokretači priče i njeni aktivni učesnici. Naprosto, žene su ili jake i odlučne, poput heroine Mary Bee (Swank) ili u ozbiljnim, nesavladivim problemima, poput tri žene oko kojih se cela priča i odvija. Treća razlika je odsustvo bilo kakve mitologizacije. Pionirski život neće od dečaka načiniti muškarca, a od barabe pristojnog čoveka, što je bio predmet mnogih filmova poput Bad Company (1972), niti ljudi iz relativne civilizacije na te pionire gledaju kao na heroje koji pomeraju granice. Pre bi se reklo da će pionirski život u siromaštvu i divljini slomiti i najčvršći karakter, a da ljudi za takav život neće dobiti zahvalnost drugih, pre podozrenje i nepoverenje.
Znači, imamo tri žene koje su poludele od pionirskog života. Arabella (Gummer) je u kratkom roku sahranila troje svoje dece koja su stradala od difterije. Theoline (Otto) je u napadu ludila ubila svoje novorođenče. Gro (Richter) je postala katatonična nakon smrti majke i brutalnog iživljavanja muža. Lokalni pastor (Lithgow) se dogovorio sa drugim sveštenikom, preko granice u Iowi da primi te žene i brine se o njima. Problem je, međutim, što nema nijednog muškarca koji će žene odvesti tamo, a put je dug, surov i pun opasnosti, od vremena do Indijanaca i bandita. 

Tog zadatka se latila Mary Bee, naoko stabilna i samodostatna, pristojna i religiozna žena. Ona je neudata i to je tišti, a njen očaj ide do toga da zaprosi prvog suseda, jer bi njihov brak bio dobra poslovna investicija. On će je glatko odbiti: suviše voli da šefuje, a i izgleda obično. Ona, naravno, nema kome da se obrati za pomoć, pa joj je jedina opcija da uceni barabu kojoj je prethodno spasila život. Ta baraba se predstavlja kao George Briggs (Jones), skitnica je, siromah i očajnik, ali deluje kao čovek koji može podneti nedaće ako za to ima motiva. A ček od 300 dolara je poprilično jak motiv...
Film na papiru izgleda jako dobro i tu iluziju donekle drži u prvoj trećini u kojoj nam pokazuje monstruozno lice Divljeg Zapada koje čak ni novohollywoodski revizionisti nisu prikazivali. Odluka da se bez okolišanja kroz nekoliko flasbacka prikaže sudbina tih nesrećnih žena je hrabra koliko je i efektna: odsustvo kontrasta sa nekim “normalnim” životom je upadljivo a poruka je više nego jasna: muke tu ne prestaju, mogu biti samo podnošljivije ili manje podnošljive.
Problemi počinju na putu koji je prikazan kao serija svih mogućih očekivanih nedaća, od vremena, preko Indijanaca do bandita uz obavezno nepredvidljivo ponašanje triju bolesnih žena. One su ipak ludače, da se ne zaboravi. Drugi problem je Briggsov lik i najveći problem tu je površna karakterizacija. On počinje kao bednik i baraba, postaje koristoljubivi pijanac, pa onda zaštitnik, pa heroj, pa mudrac, da bi se na kraju vratio na pijanu budalu. Tommy Lee Jones ga igra kao da mu je stalo, ali slaba je to uteha. Treći problem je što jedini lik sa kojim je moguće povezati se nestaje iz priče daleko pre kraja filma. Trudim se da ne otkrijem spoiler, ali takav sled događaja svima koji nisu čitali izvorni roman deluje šokantno i napadno. Dobro je imati odnos do likova, ali ne bi bilo loše tu i tamo napraviti neki prelaz.
Film je dobar po detaljima i oni su posebno vidljivi u kasnijim epizodama. U jednoj od njih se Briggs sreće sa vlasnikom finog hotela usred ničega, Duffijem (Spader) koji odbija da pomogne nesrećnim ženama jer se plaši da će mu one narušiti ugled, a on, eto, upravo čeka posetu nekih važnih ljudi i mogućih poslovnih partnera. Scena je genijalna koliko je apsurdna i samo podvlači utisak da je u pustari nemoguće ostati potpuno normalan. Takođe, pojavljivanje glumačke legende Meryl Streep u ulozi sveštenikove žene i Hailee Steinfeld u ulozi sluškinje (sećate je se, to je ona mala iz True Gritt braće Coen, sada je porasla, ali je sačuvala ciničan pogled) je preko potrebno osveženje, naročito kad se uzme u obzir anti-klimaks na kraju.

Svojim bioskopskim prvencem, The Three Burials of Melquiades Estrada (2005), Tommy Lee Jones se pokazao kao vešt reditelj koji zna da ispriča ljudsku priču. Spoj njega sa westernom, kao glumca i kao autora, u teoriji deluje fantastično: on je baš takav tip glumca, ne mnogo različit od Clinta Eastwooda, izdržljiv, starog kova, pomalo tvrd, ali odaje utisak western ideala dobrog i pristojnog čoveka. Uostalom, stariji glumci dosta često i nalaze utočište u westernu, gde još uvek mogu da se osećaju kao pravi muškarci.
U slučaju The Homesman nije upitan ni kvalitet izvornog materijala, koji je hrabar, inovativan i van očekivanih šablona, a ipak ga se može dovesti u vezu sa westernom. Problem je, čini se, što roman nudi malo previše toga da bi se moglo bez problema preneti na film, a da isti održi tempo. Čini se da je Tommy Lee Jones pokušao dosta toga, ali ovde ga je koštala prosta činjenica da je on primarno glumac, a ne pisac scenarija i reditelj. Tako da je The Homesman tek blago natprosečan film koji na momente pokazuje znake genijalnosti i urgentnosti, ali nema potreban momentum da taj nivo održi.