23.1.15

The Imitation Game

2014.
režija: Morten Tyldum
scenario: Graham Moore (po knjizi Andrewa Hodgesa)
uloge: Benedict Cumberbatch, Keira Knightley, Matthew Goode, Allen Leech, Matthew Beard, James Northcote, Rory Kinnear, Charles Dance, Mark Strong

Recept je jednostavan da ne može biti jednostavniji. Izaberite znamenitu, ali ne opštepoznatu ličnost o kojoj je napisano nekoliko knjiga i snimljeno nekoliko opskurnijih dokumentarnih i igranih filmova. Gledajte da je ta ličnost u zanimljiva vremena bila na zanimljivim mestima, Drugi svetski rat je idealna kulisa, a pozicija može biti i vojnik i logoraš i špijun i šta sve ne. Ubacite stvarne ili izmišljene kontroverze. Napišite scenario na osnovu neke od knjiga, ali dijaloge razradite toliko da ima dovoljno “catchy” linija koje se mogu nabiti u trailer. Nađite reditelja u usponu, spremnog za prvi veliki internacionalni uspeh u karijeri. Nađite glumce. Glavni neka bude glumac u usponu koji ima svoj pozamašni fan club, nema veze i ako je glumac od jedne uloge, pogotovo ako je ta jedna uloga apsolutno kompatibilna sa materijalom koji mu nudite. Napunite postavu sa relativno poznatim imenima, ne moraju svi imati status zvezde, ali neka bude bar jedno-dvoje sa tim statusom. Snimite film i posvetite se promociji. Publika će navaliti u dvorane, uslediće i nominacije i nagrade.
The Imitation Game je upravo takav jedan standardan, formuličan film snimljen i tempiran za sezonu nagrada, nešto što se može nazvati Oscar konfekcijom. Nije to nužno loše, daleko od toga, takvi filmovi moraju zadovoljiti određene standarde kvaliteta, ali im originalnost najčešće nije jača strana. Ono što The Imitation Game drži iznad vode je to što kroz većinu filma reditelj Morten Tyldum (jedan od vrhunaca skandinavskog trilera Headhunters) uspeva da pronađe pravi ton i na pravi način oneobiči priču koju svi znamo.

U pitanju je biografija Alana Turinga, genijalnog matematičara koji je razbio čuvenu Enigmu i doneo prevagu saveznicima u Drugom svetskom ratu. Priča je poznata, Nemci su napravili mašinu za šifriranje poruka koja je imala 159 triliona mogućih ključeva koji su se svakodnevno menjali, a saveznici nisu ni u kom slučaju mogli da pogode šifru i svoje saznanje prenesu u sledeći dan. Za razliku od “pešačkog” pristupa sa prisluškivanjem i kombinatorikom sa papirom i olovkom kako bi se makar neke od poruka dekodirale, Turing se problema latio sistemski, tako što se upustio u konstrukciju mašine koja će moći da provali “master” šifru i dekodira poruke u realnom vremnu, onako kako pristižu. Turingova mašina je, prema nekim procenama, skratila vreme rata za dve godine, omogućila razne pobede, uključujući i Normandiju, a kasnije je poslužila kao osnova za izum i dalji razvoj digitalnih kompjutera.
Film, međutim, počinje nekoliko godina posle rata, kada je već izbio Hladni rat. U Turingovu kuću u Manchesteru je provaljeno, ali Turing (Cumberbatch) ne želi istragu niti bilo kakvo uznemiravanje. Sve je to vrlo sumnjivo, pa inspektor (Kinnear) i njegov nadređeni pomisle prvu logičnu stvar: da je Turing, usamljenik kakav već je, profesor na Cambridgeu gde je već otkrivena “Crvena ćelija”, zapravo sovjetski špijun. Turing zapravo krije neke druge stvari, kao to da je za vreme rata radio za tek osnovani MI6 i da je homoseksualac, što je u to doba bilo jako ilegalno i moglo je da dovede do par godina ćorke i hemijske kastracije...
Nadalje nam film daje Turingovu perspektivu na ratne godine, od poziva 1939. godine da se priključi šifrantskom odeljenju, preko sukoba sa nadređenim oficirom Dennistonom (Dance) do rada pod stalnim pritiskom sa tek nekoliko saradnika. Oni su Hugh Alexander (Goode), John Caincross (Leech), Peter Hilton (Beard) i Jack Good (Northcote). Autističan i arogantan kakav je, prototip geeka, pa još i skriveni homoseksualac koji je naučen da se drži za sebe i čuva, Turing nije naročito popularan među saradnicima, a preokret će se dogoditi kada se mlada matematičarka Joan Clark (Knightley) pridruži uglavnom muškoj ekipi. U njoj će Turning naći najbolju prijateljicu i svoju vezu sa spoljnim svetom i njena pomoć će mu biti dragocena.
Uporedo sa ratnim događanjima i radom na konstrukciji mašine za dekripciju i na razbijanju Enigme, film nas vodi još dalje u prošlost kad je Turing bio nedruželjubivi, nepopularni školarac, maltretiran od ostatka dečaka u internatu. U to vreme je razvio izuzetne matematičke sposobnosti, ali za njegovu ljubav prema šiframa i zagonetkama zaslužan je njegov jedini prijatelj i prvi “crush” Christopher. Događaji iz tog perioda će ga obeležiti do kraja života.
Određeni kritičarski krugovi su se žalili kako u The Imitation Game patnja zarad brutalnog tretmana homoseksualnosti nije zastupljena dovoljno. Ja, međutim, imam drugi problem: taj privatni aspekt Turingove ličnosti deluje kao da je nakalemljen na ono što bi trebalo biti osnovna nit priče, dekodiranje Enigme. The Imitation Game se zbog toga čini kao da su u pitanju dva nalepljena filma, a ne jedan fokusiran. Zapravo, dok prati dešavanja oko Enigme, film je savršeno fokusiran i relativno napet. Ta “trilerska” napetost se održava i kasnije i prerasta špijunsko-moralnu dilemu na tragu Le Carréa. Tyldum koristi sve dostupne trikove kako bi poznatu priču održao napetom. Međutim, kada dođe do pitanja seksualne orijentacije, The Imitation Game počinje previše ličiti na more drugih filmova za “podizanje svesti”.
Rezultat u sezoni nagrada je zadovoljavajući. Budžet je utrostručen, a bioskopski vek mu je praktično tek na početku. Iako nije osvojio važnije nagrade, nominacije pršte na sve strane, pet za Zlatne Globuse i čak osam za Oscare. Treba uzeti u obzir da film uglavnom pokriva “britansku kvotu”, da Akademija iz nekog razloga voli Keiru Knightley, koja ovde nije loša, ali ni zadivljujuća, te da je Cumberbatch izuzetno popularan kod publike. On je ovde solidan, ali vidljivo je da je još uvek na tragu Sherlocka i da mu je pristup isti. Ne smeta to mnogo za tumačenje takvog lika, i Turing je izgubljen u socijalnim situacijama, inteligentan i arogantan na van, a fragilan iznutra. Problem je što je takvo izvođenje monotono, na momente karikaturalno nespretno i daje za misliti je li Cumberbatch zaista “one-trick pony” koji može da odigra samo autiste.
Sve u svemu, znajući koji su favoriti za Oscare, ne bi čudilo da The Imitation Game bude jedan od većih gubitnika sa nekoliko utešnih nagrada ili možda čak nijednom. Opet, ni to ne bi bio loš uspeh s obzirom na to da je u pitanju jedan sasvim običan, konfekcijski i šablonski film. Bila priča o scenariju koji se vukao po ladicama i završio na popisu “The Black List” istinita ili ne, The Imitation Game zaista ne donosi ništa kapitalno novo, tako da su mu i nominacije same po sebi dovoljna nagrada. U pitanju je solidan film, ništa više od toga.