26.1.15

Selma

tekst originalno objavljen na monitor.hr

2014.
režija: Ava DuVernay
scenario: Paul Webb
uloge: David Oyelowo, Carmen Ejogo, Oprah Winfrey, Tom Wilkinson, Giovanni Ribisi, André Holland, Ruben Santiago-Hudson, Colman Domingo, Omar J. Dorsey, Tessa Thompson, Common, Lorraine Toussaint, Niecy Nash, Wendell Price, Stan Houston, Tim Roth, Cuba Gooding Jr, Alessandro Nivola, Tara Ochs, Martin Sheen, Dylan Baker


Još se nisu slegli utisci sa dodele Zlatnih Globusa, a eto nama objave nominacija za Oscare, novih iznenađenja i kontroverzi. Jedan od filmova o kojima se najviše priča kao o gubitnicima već u fazi nominacija je svakako Selma, biografski film o Martinu Lutheru Kingu koji prati njegov rad u okviru pokreta za građanska prava Afroamerikanaca 1964/5. godine, od primanja Nobelove nagrade do konačnog izglasavanja povelje o građanskim pravima koje je ukinulo manipulacije sa registracijom glasača na američkom Jugu. Film se unekoliko fokusira na zapletene odnose između Kinga (fantastični David Oyelowo) i tadašnjeg američkog predsednika Lyndona B. Johnsona (Wilkinson) koji su označeni za istorijski upitne, ali to je samo zgodno objašnjenje i deo kontroverzi koje su isplivale na površinu.
Naime, Selma je, tvrde određeni krugovi, afroamerički, feministički, ultra-liberalni i blogerski uglavnom, “pokradena” glede nominacija, od očekivane pune šake spala knjiga na dva slova: najbolji film i najbolju pesmu Glory (Common i John Legend). Rasprave i argumentacije poprimaju neprijatne tonove, pa se pretresa demografska slika članova Akademije, preko 90 % njih su belci, preko 70 % muškarci, među scenaristima i rediteljima nema ni žena ni Afroamerikanaca, među glumcima i glumicama nema Afroamerikanaca, i u tome pobornici teze o krađi nalaze razlog za loš plasman Selme. Sad, gde ima dima zna biti i vatre, posebno ako se uzmu u obzir najnoviji događaji (rasistički incidenti) u Americi, ali koji su argumenti tih ljudi na prošlogodišnji trijumf, skoro pa apsolutni, filma 12 Years a Slave? Njega je nagradila ista ta Akademija, u gotovo istom sastavu i tada im nije smetao istorijski i biografski film o Afroamerikancu koji je proveo 12 godina u ropstvu, niti im je još godinu dana ranije smetalo izvrtanje činjenica u filmu Django Unchained. Istina, različiti krugovi su se bunili zbog trenda da ropstvo postaje novi holokaust (siguran magnet za nagrade), a određeni afroamerički krugovi su bili nezadovoljni time da je 12 Years a Slave tipičan film koji gađa belačku krivicu i grižu savesti, te zato neiskren.
Biće da se razlozi skrivaju negde drugde. Selma je imala kasnu premijeru novembra na AFI festu, film je pušten u nekoliko dvorana na Božić, a tek januara je zaigrao po američkim bioskopima. Kruže glasine da je iz nekog razloga, distributer je jako štedeo sa “screenerima” za kritičare i uvaženu gospodu iz Akademije, što se njima nije naročito svidelo, pa otud loš rezultat na Globusima i katastrofalan na nominacijama za Oscare. Drugi razlog se može tražiti i u nepisanom pravilu da Akademija neće godinu za godinom davati nagrade sličnim filmovima. Treći bi bio isto politički: bilo je tu i drugih veličina i sujeta kojih se moralo zadovoljiti nominacijama, pa su britanski glumac David Oyelowo i nadolazeća autorica, inače bivša PR službenica Ava DuVernay u tom deljenju karata potegli loše.
Ako ću govoriti po viđenom i po osećaju, oboje su nominacije itekako zaslužili samo na osnovu ostvarenja. Selma je znalački režiran film koji drži napetost i pravilno cilja u emocije gledaoca, bio on istorijska manipulacija ili ne. David Oyelowo je, vrlo verovatno, odigrao jednu od najboljih, najuverljivijih i najupečatljivijih uloga godine. Treba pohvaliti i scenario debitanta Paula Webba. Sa druge strane, gomilanje afroameričkih glumačkih i ne-glumačkih zvezda (Oprah Winfrey, Niecy Nash, Common) u sporednim i epizodnim ulogama stvara nepotreban šum, ali je razumljivo ako se uzme u obzir važna tema i osetljiv društveno-politički trenutak. Konačni rezultat je da, slučajno ili ne, istupaju beli glumci: Tom Wilkinson kao vrlo kompleksni real-političar Lyndon Johnson, Tim Roth u ulozi rasističkog guvernera Alabame i Stan Houston kao brutalni lokalni šerif u Selmi.
Inače, Selma nije film bez mane. Prvo, nadovezuje se na modu biografskih filmova koji problematiziraju samo jedan događaj u najčešće interesantnim životima svojih subjekata. Postavlja se pitanje je li baš organizacija marša od Selme do Montgomerija ono što nam prvo padne na pamet kada se spomene Martin Luther King i pokret za građanska prava. Recimo da je i to legitimna faza i legitimna tema za film, ali za kvalitetno praćenje od nas kao gledalaca zahteva detaljno poznavanje istorijskih okolnosti. U konačnici, Selma je film koji će biti zanimljiviji Amerikancima, i to ne svima: pre svega obrazovanijem sloju i onima koji su na neki način povezani sa pokretom. Nama s ove strane Atlantika ne bi bilo loše da pre gledanja filma sakupimo određene informacije po pitanju istorijskih događaja i konteksta, biće lakše za praćenje.
Selma nije uvek ugodno filmsko iskustvo, ali je efektan i potreban film koji nas podseća koliko je ljudsko društvo napredovalo i koliko još mora napredovati. Ava DuVernay ne štedi ni nas (ima nekoliko baš brutalnih scena podvučenih već tipičnim “shaky-camom” radi dokumentarističkog efekta), a ni svoje likove, posebno Kinga koji je predstavljen kao kompleksna ličnost sa velikom vrlinom mudrosti i nekoliko mana. Ovo nije njegova hagiografija i David Oyelowo je to odlično shvatio, pa ne poseže za očitom imitacijom, nego više za identifikacijom. Selma je i film o iscrpljujućim pregovorima, kompromisima, strategiji i taktici, suštinskim pitanjima, pa i ljudskosti. Iako možemo sumnjati u taktiziranje od strane autora i producenata sa jedne strane i raznih udruženja koja dele nagrade sa druge, činjenica je da je Selma kvalitetan film.