15.1.15

The Skeleton Twins


2014.
režija: Craig Johnson
scenario: Craig Johnson, Mark Heyman
uloge: Bill Hader, Kristen Wiig, Luke Wilson, Ty Burrell, Boyd Holbrook, Joanna Gleason


Teorija o sinhronicitetu kod blizanaca, bila ona tačna ili potpuna glupost, je jako upotrebljiva na filmu, pa se zato s vremena na vreme izrabljuje. Jedan od upadljivijih i bolje izvedenih motiva ovogodišnjeg jesenjeg hita Gone Girl je povezanost između protagoniste i njegove sestre. The Skeleton Twins započinje sa tom premisom o povezanosti, i ona je okosnica njegove radnje, ali sa šokovima i obratima Gone Girl nema nikakve veze. U pitanju je svedena drama koju će filmu naklonjeni kritičari nazvati životnom.
Naslov filma nam je prilično jasan od samog početka. Iako deset godina razdvojeni, Milo (Hader) i Maggie (Wiig) potpuno nezavisno pokušavaju samoubistvo istog dana. Ona gutajući kontracepcijske tablete (je li to uopšte moguće, zvuči izuzetno glupo?), a on režući vene. U njegovom slučaju je to očiti poziv upomoć, nekakva iskonska želja za restartom života, u njenom verovatno temeljna smorenost. Bilo kako bilo, ona ga pokupi iz bolnice u Los Angelesu i dovede kod sebe kući u rodni gradić u državi New York.

To što su blizanci, što se odlično poznaju i što su sinhronizirani ne znači da su u pitanju iste, pa čak ni slične ličnosti. Oboje imaju svoje snove, prioritete, stilove života, muke i načine borbe s njima. Milo je gay, propali glumac koji je sanjao veliku karijeru, a završio je kao konobar i turistički vodič na sat. Maggie je bila srednjoškolska zavodnica, pa se udala za generalno pristojnog tipa, ostala u rodnoj kući i zaposlila kao zubni higijeničar. Njen muž Lance (Wilson) je ljudski ekvivalent zlatnog retrivera: dobar, umiljat i veseo, ali bez elementarne sposobnosti da ukapira situaciju. Maggie razlike sa mužem rešava drevnom veštinom laganja, skrivanja i varanja. Na redu je instruktor ronjenja (Holbrook). Milo, sa druge strane, još uvek gaji romantična osećanja za Richa (Burrell), svog prvog ljubavnika i srednjoškolskog profesora engleskog (zašto uvek engleski?).
Ono što nam sledi je uobičajeni miks komedije i drame. Likovi su solidno razrađeni, iako u osnovi tipski, neobični ali na običan način (nije li tako i u životu?), a dijalog je lepo ispoliran da se prelazi čine glatkim. Komični i dramski tonovi često su prisutni u istim scenama i to ume biti simpatično. Jedna od emotivno nabijenijih i kontekstualno vrednijih scena je kada im u posetu dođe majka (Gleason), karikaturalni predstavnik “baby-boomera”, umetnica preseravanja i autor “self-help” literature koja u svojoj opsednutosti samom sobom i brbljanju o pozitivnoj energiji ne shvata koliko je sebična i loša majka. Nama kao gledaocima koji ju nepoznajemo (a i kako bismo, fiktivni je lik) ona deluje simpatično i smešno, iako znamo da se scena neće veselo završiti, ali njena deca vrlo dobro znaju s kim imaju posla i nimalo se ne zabavljaju.
Pored veštog pisanja i razrade likova, važni su glumci. Ne samo njihova sposobnost, nego i zajednička hemija. Kristen Wiig koja me je oduševila svojom izvedbom u Hateship Loveship ovde jednako fino balansira sa Maggie na taj način da je nikad ne gurne u karikaturu. Bill Hader to isto uspeva kao nešto kitnjastiji Milo. Možda se čini da je dobro napisane likove lako odigrati, ali to u ovom slučaju nije istina. Cilj je preneti taj famozni sinhronicitet blizanaca iz priče u sinhronicitet u glumi, a za to je potrebno dosta međusobne hemije. I njih dvoje je imaju, što je posebno vidljivo u onim bleskastijim scenama, poput zajedničkog drogiranja smejavcem (izgleda da nije izbačen iz zubarskih ordinacija), zajedničkog playback pevanja hita iz 80-ih i zajedničkog kostimiranja (“cross-dressing”, naravno) za Halloween. Ostatak likova je jednostavnije napisan, posebno treba pohvaliti lik Lanca i Luka Wilsona koji ga igra veoma pažljivo i sa merom.

Režija Craiga Johnsona je više nego solidna i za ovakav tip filma primerena, diskretna. Iako mu je ovo tek drugi film, pokazuje da i kao pisac i kao reditelj poznaje indie univerzum i da mu posebno dobro ide sa likovima i glumcima. The Skeleton Twins je izuzetno vešt i odmeren film i potpuno mi je jasno zašto je odlično prošao kod kritike.
Pa ipak ta sveukupna odmerenost i veština za mene padaju u vodu pred nekoliko prostih činjenica. Likovi možda jesu detaljni i možda je ugodno gledati glumce kako proždiru vešto napisane dijaloge i kako prate međusobne korake, ali priča je njanjava i tipska. Ovde čak nije primarni problem loše pogođen tempo (jer je tempo svake scene sjajan) ili nedostatak luka radnje i razvoja likova (jer su informacije o njima i njihovim pozadinama, zajedničkim i odvojenim, dozirane sjajno), koliko tipskost i predvidljivost. Gledajući ovaj film stiče se utisak da je sve pred nama već viđeno u ovoj ili onoj indie varijanti, od pokušaja samoubistva kao pokretača radnje, preko oporavka, uspona, padova, reminiscencija, do sukoba među likovima i završetka (koji ipak neću otkriti, sami ćete ga predvideti). Sve to odaje utisak da gledamo nekakav svedeni Big Chill klon (trend koji jaše indie scenom) sa dosta manje likova. The Skeleton Twins ostaje nepobitno vešto izveden film, ali kao da mu fali originalnosti u osnovi.