14.1.15

Life Partners


2014.
režija: Susanna Fogel
scenario: Susanna Fogel, Joni Lefkowitz
uloge: Gillian Jacobs, Leighton Meester, Adam Brody, Gabourey Sidibe, Beth Dover


Gledanje ovog filma podsetilo me je na jedan razgovor sa prijateljicom od pre nekoliko godina. Ona je iznela teoriju (svoju ili nečiju, nebitno) da su film i televizija i dalje poprilično muški svet i da se filmovi i serije rade uglavnom iz muške perspektive. Spremno sam kontra-argumentirao da je to glupost i da su komercijalni film i televizija čist kapitalizam u kojem sve zavisi od ciljnih grupa. Dakle, ima filmskog i naročito televizijskog sadržaja koji kreiraju žene i koji je namenjen prevashodno ženama. Krenuh da navodim primere onoga što muškarci ne gledaju ako ih se na to ne natera: romantične komedije, melodrame, sapunjare, sav taj Sex and the City i derivate... I tu me je prijateljica uhvatila sa pitanjem za koje nisam bio spreman: mogu li iz glave navesti scenu u kojoj su prisutne same žene, a u kojoj one ne razgovaraju o muškarcima. Ostao sam začuđen. I pored veoma limitiranog poznavanja “ženskog” filmskog i TV sadržaja, shvatio sam da su ženski likovi uglavnom kokoši i sateliti koji ne postoje van konteksta nekog muškarca. One se vezuju za nekog muškarca, o njemu pričaju ili makar maštaju.
Možete li zamisliti da dve žene u autu razglabaju o pop-kulturi, filmskim citatima, perspektivama socijal-demokratije ili razlikama između imperijalnog i metričkog sistema? Zaboravite na to, žene jednostavno nisu dovoljno cool za to. One u najboljem slučaju egzistiraju u kontekstu filma ili serije i teško da ih takve možemo zamisliti van zapleta, u stvarnom svetu. U gorem, one vode isprazne razgovore dok čekaju princa da dođe po njih ili se bave kućom, decom i nekim izgovorom za karijeru. Zaboravite, recimo, na iskreno prijateljstvo između dve žene, toga na filmu nema. Ili se možda nešto promenilo?


Najsigurniji način da izbacite muškarca iz konteksta filma je da snimite film o samim ženama. Recimo smešten u okrženje lezbejki, to čak neće oterati mušku publiku. Bilo je toga uvek, kao što je bilo opskurnih feminističkih programskih filmova. Čak sam i ja u poslednjih 18 meseci pogledao solidnu količinu takvih filmova. Dva ponajbolja su francuski La vie d'Adele i američki indie Concussion. U nekom smislu, muška perspektiva je vidljiva u oba: prvi čak poentira na tome da se veza između dve žene suštinski ne razlikuje od heteroseksualne, potonji se bavi lezbejskom inačicom rodnih uloga (ko ide na posao, a ko ostaje kod kuće) i disbalansom koji nastaje u jednom potresu.
Life Partners nam donosi nešto kvalitativno novo i zato je bio potreban ovaj uvod “od Kulina bana”. U pitanju je film koji iskreno tretira dugotrajno žensko prijateljstvo koje se pretvorilo u neku vrstu među-zavisne (emotivne) veze. Na prvi pogled film se čini kao lezbejski, jedna od protagonistkinja je lezbejka, druga kao da je na rubu da to “otkrije” u sebi i njihovo zajedničko društvo su uglavnom lezbejke, duhovito oslikane u Jen (Sidibe) i Jenn (Dover). U slučaju ovog filma, lezbejski milje je pametan i elaboriran, ali ne sasvim potreban alibi da se muškarci isključe.
Dakle, Sasha (Meester) je lezbejka koja kao da je zapela u svojim ranim 20-im iako je na pragu 30-te. Ona radi kao sekretarica u agenciji za nekretnine i to joj deluje kao neopterećujući posao dok sanja o muzičkoj karijeri, a veći deo slobodnog vremena provodi jureći mlade, zgodne i površne ženske ili blejeći sa svojom najboljom prijateljicom. To je Paige (Jacobs), i ona je odrasliji, zreliji i odgovorniji deo dvojca. Ona ima karijeru eko-advokata i situacija se stekla da bi se mogla skrasiti kad i ako nađe partnera. Njih dve će uvek imati neki svoj “quirk”, ali na duži rok one će se razići, ne zbog seksualne orijentacije, nego zbog različitih životnih stilova, prilika i prioriteta.


U tom kontekstu, Tim (Brody), tip kojeg Paige upoznaje na internetu i sa kojim odlazi na sastanak će poslužiti samo kao katalizator raspada. Isprva, on ne izgleda kao materijal za dugoročnu vezu, oblači se kao klinac i nezdravo je opsednut sa citatima iz filmova, ali se generalno pokazuje kao dobar momak. Sashi je isprva drago da je Paige našla frajera kakvog je želela (uz modifikacije, žene obožavaju modifikacije na muškarcima), ali shvata da će je na duge staze izgubiti jer se njihovi životni putevi razilaze.
Ono čime film osvaja je izbor glumaca. Troje centralnih su veterani televizije i indie filmova i apsolutno su pravi izbor za svoje uloge. Gillian Jacobs (Community) je konačno dokazala da je spremna za glavnu filmsku ulogu i da drži pažnju, ma koliko se na njen račun još od Communitija svi živi zezali kako smara i kvari radost. Ovde je u zeznutom položaju, u sendviču između najbolje prijateljice i dečka, i Jacobsova se sa zahtevnom ulogom snalazi. Leighton Meester (Gossip Girl) ima nešto jednostavniji zadatak sa tipskim likom nestalne i neodrasle žene, tipične predstavnice svoje (moje) nesnađene generacije kojima se mladost ničim izazvano razvlači i u četvrtoj deceniji. Adam Brody (The O. C) isto ima smanjen manevarski prostor kao tipičan zbunjeni muškarac koji ne razume dinamiku ženskog prijateljstva, ali se trudi da bude pristojan i nenametljiv.

Pojedinačna glumačka ostvarenja ovde ostaju u drugom planu jer je hemija koju oni pokazuju u međusobnim odnosima fascinantna. Oni se zaista stapaju sa likovima i njihovi odnosi deluju potpuno organski. Ne samo da pretpostavljamo predistoriju između Sashe i Paige, mi osećamo dubinu njihove povezanosti, njih dve nas potpuno ubeđuju da su celoživotne prijateljice. Slično stoje stvari između Paige i Tima, nije to veza bez problema iz romantičnih komedija i sličnih devojačkih fantazija, već je najpre kompromis i spremnost na zajednički život.
Tom utisku doprinosi i veoma inteligentan scenario prepun uverljivih dijaloga i diskretnog humora, uz orijentaciju na detalje. Povremeno afektiranje likova više izgleda kao njihov manir nego kao proizvod lenjog pisanja. Režija je sigurna, iako ne spektakularna. Prema dostupnim podacima izgleda da autorski tandem Fogel – Lefkowitz sve svoje projekte rade zajedno, a za sada najveći je serija Chasing Life i da je u pitanju trajna i prijateljska saradnja. Jedino što odstupa u realističnom odnosu likova je taj lezbejski milje u kojem se junakinje kreću koji je za nijansu previše čudan i deluje pojednostavljeno. Ni ritam filma nije perfektan, i nešto jači dinamički akcenti ne bi bili na odmet.
Life Partners je veoma dobar film, zabavan, realističan, dubok i pun poštovanja za svoje likove. Njegovu vrednost i inovativnost možda nećete skapirati odmah u toku gledanja, ali nemojte zaboraviti uvod ove kritike. Sa svojim tretmanom ženskih likova, pa i likova uopšte, ovaj film može poslužiti kao primer za sve te silne ljubavne drame i romantične komedije kojima je hitno potrebno napuštanje klišea i reforma žanra. Iskreno, jedva čekam da vidim sledeći projekat autorskog tandema.