6.6.14

3 Days to Kill



2014.
režija: McG
scenario: Luc Besson, Adi Hasak
uloge: Kevin Costner, Hailee Steinfeld, Amber Heard, Connie Nielsen, Tomas Lemarquis, Richard Sammel, Marc Andreoni, Bruno Ricci

Ako ćemo govoriti racionalno, 3 Days to Kill je u skoro svakom segmentu užasan film. Priča je toliko osnovna i toliko puta ispričana, likovi su najčešće tipski i plošni, i to najviše važi za negativce, dijalog je neuverljiv, čak ni akcija nije toliko spektakularna, melodrama nije toliko patetična, a njihov spoj nije baš onoliko smešan koliko je planirano. Ostale fore kao fore su u najboljem slučaju osrednje, povremeno uvredljive, u rangu patri(j)otskog humora i homofobije. Međutim, 3 Days to Kill je školski primer za ono što nazivamo “guilty pleasure”, objektivno loš, ali subjektivno neverovatno drag i zabavan film.
Da pregrmimo prvo priču... Radnja filma počinje u Beogradu (fala jasno, Besson ionako tamo ordinira po Mitrovićevim studijima), ali Beograd je tu samo simpatična i uverljiva lokacija, premda me niko neće uveriti da metak može da prođe kroz beton. Naime u hotelu Jugoslavija (sada Grand Casinu, ali nema veze, lokacija je lokacija) se odvija veliki oružani “deal”, švapski šverceri Wolf (Sammel) i Albino (Lemarquis) prodaju bojeve glave sirijskim teroristima, a CIA je tu da ih spreči. Akciju vodi mlada i nadobudna agentica, a Ethan (Costner) je pouzdani igrač na terenu. Ne treba previše tupiti – akcija svakako propada, Ethan jedini preživi od operativaca, a Wolf i Albino uspeju da pobegnu.
 
Povređenom Ethanu će dijagnosticirati rak i tri meseca života, a od CIA-e će dobiti oproštajni poklon (zašto uvek ručni sat) i penziju. Šta će, gde će, Ethan se vraća u Pariz kod žene Tine (Nielsen) i kćeri Zoey (Steinfeld) od kojih se, je li, zbog prirode svog posla udaljio u nadi da će provesti ostatak života sa njima u miru i bez ubijanja. Ali ne lezi vraže, nadobudna agentica Vivi (Heard) će mu ponuditi nešto što ne može odbiti: lek za rak, a on će zauzvrat morati da učestvuje u misiji da konačno smaknu Wolfa. Ethan će ostatak filma provesti rastrzan između želje da bude pouzdan muž i otac koji ne ubija ljude i CIA-in plaćeni ubica koji ganja zlikovce i teroriste po Parizu, u nizu akciono-komičnih i sladunjavih zgoda i nezgoda...
Kao što sam već rekao, akcija ovde nije ništa novo, nasilje je skoro beskrvno i sa vrlo malo elegancije, melodrama standardna. Likovi su tanki kao papir, pa ni gluma nije baš nešto, Connie Nielsen se ni ne trudi da od Tine napravi išta više od gunđave supruge nepoverljive prema svom mužu špijunčini, a Amber Heard se trudi da doda malo femme fatale šmeka svojoj Vivi, ali to ispada komično, više namerno nego slučajno. Neke od tih scena su prilično blesave i biserne, a njeno menjanje perika i zavodnički pokušaji usmereni prema nimalo impresionom Kevinu Costneru nikad ne realizuju svoj potencijal. Povrh toga, celi film je prilično nesuptilni “product placement” za Peugeot (Besson ima taj običaj), ali to nam makar daje dve spektakularne jurnjave ulicama Pariza. Dodajmo tome i jednu impresivnu tuču u sendvičari, gde se mašina za rezanje mesa i toster elegantno upotrebljavaju kao priručno oružje. U tih nekoliko scena McG pokazuje da je zanatski vešt reditelj, iako nimalo kreativan. (Uostalom, da je kreativan smislio bi neko originalnije umetničko ime od najočitije skraćenice svog prezimena.)
 
Fore i “one-lineri” koji se povremeno ispaljuju tokom filma nisu vrhunac humora, ali tako nešto i očekujemo u generičkom akcionom filmu. Afrička familija squotera u Ethanovom stanu je čist višak, služi povremeno kao humorni “filler”, a povremeno kao politički korektno pranje savesti za ostalu sprdnju sa Nemcima, Francuzima, Amerikancima i muslimanima, i scene sa njima su jednostavno suviše bizarne da bi bile smešne ili dramatične. Humor zato možemo očekivati u odnosu između oca i kćeri, i tu na scenu stupa mlada i neverovatno pouzdana Hailee Steinfeld. Ona je već izgrađena glumica i ima potpis te dečje (sada već tinejdžerske) nadrkanosti i besa na ceo svet, i samom svojom strašću se nosi kroz ridikulozne replike.
Glavna zvezda filma Kevin Costner je ono što film zapravo centrira. Pitate se kako, jer svi očekujemo neku akcionu zvezdu sklonu “one-linerima” u ovakvom filmu, a Costner to nije. Njegova persona je uglavnom pristojna i iskrena. Pomislite na nešto malo uglađenijeg Clinta Eastwooda (mada on je znao da opali neke prilično agro i nesofisticirane duhovitosti), provincijalnog bejzbolskog trenera, zaljubljenika u western, glumca sa karakterom koji više pogoduje trileru nego akciji. Pomislite i na veoma pristojnog i iskrenog Liama Neesona kome su Bessonove akcijade potpuno oživele i promenile karijeru. Vidite da Costner ima naivnost, nasuprot savremenoj ironiji i da mu je iskreno smešno kada mu zazvoni personalizovana melodija na mobilnom telefonu kada ga kćerka zove dok on mlati nekog negativca. To otkriva jednu suptilnu humornu dimenziju u ovom filmu, onu koju možda uspemo i da ne primetimo.
 
3 Days to Kill nije samo kopile solidne Taken franšize od koje pozajmljuje osnovnu priču i koja je postavila standarde Europacorp trashy B filmova za globalnu publiku. Nije ni nedotupavni miks Takena sa From Paris With Love, odakle je došla inspiracija za slikanje Pariza poput uvrnute turističke razglednice. Ima i toga, dakako, ali to nije sve. To je priča o vremenima koja su se promenila dok je Ethan ubijao zlikovce po svetu na račun američkih poreskih obveznika, a Costner igrao u manje ambicioznim filmovima nakon dve vezane katastrofe zvane Waterworld i The Postman. Za to vreme je Ethanova mala devojčica porasla, ljubičasta joj više nije omiljena bolja, sada je zanimaju frajeri i izlasci. Za to vreme se i svet promenio, a ovde to gledamo iz perspektive globalizovanog Pariza. U takvom Parizu Ethan obučen po 40 godina staroj pariskoj modi (iz filmova sa Delonom i Belmondom) deluje kao potpuni stranac i pozer, kao nekakva američka umetnička pederčina koja iživljava svoje pariske fantazije dok Parižani svih boja i rasa šljakaju u legalnim i ilegalnim poslovima i nose korporativne uniforme u vidu crnih odela i kravata.
Neverovatno je koliko je prvi utisak varljiv. Po njemu je 3 Days to Kill manje ili više zanimljiv trash, jedna slučajna, apsurdna, nabacana i nimalo elegantna akciona komedija koja će vam pomoći da ubijete dva sata vremena, ali koju ćete vrlo brzo zaboraviti zbog slabih likova, blentavih dijaloga, spoilera iz scene u scenu i razočaravajućih konačnih obračuna. Kada se malo zagrebe ispod površine i proanalizira, ispada da je 3 Days to Kill nešto najbliže slojevitom filmu što Europacorp može da napravi. Ne tvrdim da sam u pravu, ali možda su Besson i društvo nehotice nabasali na nešto mudro i otvorili jednu temu za razmišljanje.