16.6.14

Bethlehem


2013.
režija: Yuval Adler
scenario: Yuval Adler, Ali Wakad
uloge: Tsahi Halevi, Shadi Mar'i, Hitham Omari, Tarik Kopty, Yossi Eini

Bliskoistočni konflikt je kompleksan, a posebno je kompleksan onaj između Izraela i Palestine. Mi sa strane na to najčešće gledamo onako kako nam to mediji serviraju u kratkim crtama i sa senzacionalističkim naslovima o pojedinim događajima ili incidentima. Naš utisak je da je to klasična definicija rata kao oružanog sukoba naroda. Ako se malo udubimo u to i potražimo više informacija, jasno nam je da to nije tako jednostavno.
Prvo, izraelsko društvo je izrazito kompleksno, etnički, verski, ekonomski i politički. Toliko je kompleksno da ne postoji jasan “mainstream”, više nekakva fragilna ravnoteža dogovora i kompromisa koja sprečava da se ceo politički sistem uruši. A ni Palestinci nisu nekakva monolitna nacija, teritorija im je izdeljena na nekoliko krpica, a politička situacija je na ivici građanskog rata. Fatah, Hamas, Al-Aqsa i PLO nisu samo “random” nabacani termini, već političke, paravojne i terorističke snage u oštrim međusobnim sukobima koji su samo za nijansu blaži od akcija protiv Izraela. Koga zanima, neka sam pročita, objašnjavanje bi trajalo predugo.
U takvoj situaciji je Bethlehem prvo jako podigao očekivanja kao film koji se detaljno bavi tematikom izraelsko-palestinskog konflikta, a pritom nudi balansiranu (ili sasvim malo pro-izraelsku) perspektivu zahvaljujući zajedničkom scenariju izraelskog reditelja i palestinskog novinara. Otprilike u isto vreme se pojavio i Omar, koji je i dobio nominaciju za Oscara, koji se sličnom temom bavi više iz palestinske perspektive. Očekivali smo detaljan portret ratnog i političkog sukoba ispričan kroz ljudsku priču sa terena o odnosu između izraelskog obaveštajca Razija (Halevi) i palestinskog mladića Sanfura (Mar'i).
 
Kompleksnost smo dobili, ali ne tamo gde smo je tražili. Bethlehem je previše složen film za svoje dobro, bavi se brojnim temama i ne uspeva svima da se posveti u dovoljnoj meri, niti dovoljno kvalitetno za svojih 90 minuta. Sam kostur filma je klasičan proceduralni i špijunski triler o obaveštajcu i mladom doušniku između kojih se razvija i ljudski odnos. Samo okruženje rata je dekor koji nam donosi nekoliko vrhunskih potresnih scena, ali ga je skoro sasvim moguće zanemariti i zameniti. Osnovnu priču je moguće sa vrlo malo prepravki smestiti u nekakav Baltimore i napraviti od nje klasični krimić o policajcu, doušniku, nadrkanim šefovima, korumpiranim političarima i naoružanim bandama, bez ikakve garancije da bi to bilo genijalno kao The Wire.
Dakle, Razi i Sanfur imaju veoma poseban odnos koji je počeo kao profesionalan, ali se razvio u čudnu varijantu mentorskog odnosa na granici familijarnog. I taj odnos ih definiše. Razijev posao je ugrožen zbog toga što je njemu Sanfur više od pukog doušnika, čak više od vrednog projekta na kojem je mukotrpno radio i što će učiniti sve da zaštiti klinca. Sanfur je u odnos ušao kako bi pomogao svojoj familiji, ali u njemu vidi i mogući izlaz kad se sva sila sranja i internih među-palestinskih sukoba sruči na njega. Ni Razi ni Sanfur nisu do kraja iskreni jedan prema drugom, jer Razi ima naređenja koja su usmerena na brze, ali kratkoročne rezultate, a njegova vizija je da Sanfur uznapreduje u bilo kojoj od palestinskih terorističkih struktura i ostane doušnik. Sanfur, sa druge strane, neće hteti da izda svog brata, vođu lokalne ćelije Al-Aqse koji je počeo da se njuši i sa Hamasom.
Jasno je da su obojica u procepu, ali Sanfur je ipak malo više na nesigurnom terenu jer iz dana u dan rizikuje život. A stvari se komplikuju kada pukne bomba u Jerusalimu iza koje stoji Sanfurov brat. Neki od Sanfurovih problema su čisto tinejdžerski i hormonalni: želi dokazati barabama da nije pička, želi sakriti od oca da je ranjen zbog opklade i da beži sa posla da bi se malo đilkošio, malo igrao teroriste, a malo drukao stanje na terenu. Neki nisu nimalo naivni, pa tako imamo pitanje lojalnosti, inteligencije i procene s kim je bolje plivati u veoma zajebanoj situaciji.
 
A situacija je takva da izraz “zajednički neprijatelj” znači veoma malo. Lokalne vlasti žele da pregovaraju o miru i ne žele terorističke ispade. Pregovori o miru su samo paravan da se pokupe donacije od Amerikanaca i Evropljana koji na taj način peru ruke i savest zbog podsticanja sukoba pre mnogo vremena. Scena u kojoj lokalni politički moćnik pita volinu iz Al-Aqse prigodnog nadimka Tyson šta misli o pravima žena, jer Belgijanci nude neke pare za otvaranje kancelarije, a ovaj tupo odgovara da su prava žena jako važna je strašna koliko i smešna. Sa druge strane imamo militante, lokalnu ćeliju Al-Aqse koju preuzima beskrupulozni beduin Badawi (Omari) koji ima komplekse niže vrednosti i želi da se dokaže (beduini su nomadi i među Arapima imaju status otprilike kao Romi u Evropi), priznaje samo osvetu kao metodu političkog delovanja, finansira se reketom i sa svojom bandom patrolira naoružan. U priču se ubacuje i Hamas koji nema značajnu ulogu u Bethlehemu, ali pokušava da je stekne, što dovodi do možda najjače scene u filmu, kada se dve naoružane bande u bolnici otimaju za truplo poginulog “mučenika”.
Treća scena za pamćenje je Razijeva i odvija se u izraelskoj bolnici kada on, ranjen, pokušava da vrbuje jednog starog Arapina da mu bude doušnik preko partije tavle (arapska društvena igra nalik na “checkers”). Dijalog je možda otrcan i školski, možda čak i patetičan, ali sasvim nedvosmisleno pokazuje koliko je doušnička pozicija opasna. Od ranije znamo da Razi ima armiju doušnika koju je nečim zadužio ili pridobio nekakvom manipulacijom i potencijalno je odgovoran za groznu smrt velikog broja ljudi koje on sve ljigavo oslovljava sa “habibi” (“prijatelju”).
 
Bethlehem je ambiciozan, ali neujednačen film, a utisak je da su akcenti malo promašeni. Odnos između Razija i Sanfura je zamišljen kao emotivniji deo filma, ali ta emocija se čini neiskrenom, melodramatičnom i patetičnom. Njihov odnos je kompleksan, ali dosta često klizi ka generičkim dijalozima i nespretnim rešenjima. Sa druge strane, scene emotivnog naboja su ubačene u delove koji se bave sukobom. Tu je scena lova na Sanfurovog brata i nasilnih palestinskih demonstracija, pa čak i otvorenog napada na izraelske vojnike i pomenuta scena u bolnici. Takve scene su svakako bonus, ali čini se da rade protiv originalne ideje filma. O ambicioznosti govori i naslov koji ima dvojako značenje. Sa jedne strane, to je trenutni geografski pojam na Zapadnoj Obali večito stisnut između različitih interesa različitih grupacija, a sa druge strane to je pojam iz naše kolektivne memorije. Način ponašanja i dimenzije osvete se nisu pomakle od Starog Zaveta.
U svakom slučaju, Bethlehem je sasvim dobar film, pogotovo za prvenac, i to čoveka kojem filmska režija nije primarno obrazovanje (Adler je inače dokror filozofije). Korektno je snimljen i podnošljivo odigran, ima solidnu strukturu i drži napetost sve vreme. Problem je što je mogao biti i bolji, što su očekivanja od takvih postavljena visoko, možda zahvaljujući Ajamiju (2009). Pristrasnost je toliko sitna da ju je moguće progutati, pa čak je moguće zanemariti silnu generičnost u odnosu dvojice glavnih likova, ali problem je u tome što je Bethlehem nedovoljno informativan po pitanju izraelsko-palestinskog i posebno unutar-palestinskog sukoba. Ko je te stvari pratio, u filmu neće otkriti ništa novo, a ko nije detaljno pratio, teško da će biti šokiran i zapanjen novim saznanjima. Sve u svemu dobar film, ali ne i odličan.