14.6.14

The Double


2013.
režija: Richard Ayoade
scenario: Richard Ayoade, Eli Korine (po romanu F.M. Dostoyevskog)
uloge: Jesse Eisenberg, Mia Wasikowska, Wallace Shawn, Noah Taylor, Yasmin Paige, Sally Hawkins, Rade Šerbedžija, James Fox, Cathy Moriarty, Kobna Holdbrook-Smith

Velikan književnosti Dostoyevski, na sreću, nije doživeo oko 200 priznatih filmskih i televizijskih ekranizacija njegovih dela. Većinom su to bili filmovi koji nisu uspeli da uhvate dubine izvornog književnog dela, a neki od njih nisu ni pokušavali. Njegova ranija novela Dvojnik nije toliko poznata, a stilski je najbliža gogolevskoj satiri. Do sada nije imala priznatih ekranizacija, mada se u Bertoluccijevom filmu Partner navodi kao inspiracija, a kontekst je pomeren iz carske Rusije u Italiju 60-ih koju potresaju društvena trvenja i studentski protesti.
Ekranizacija Richarda Ayoadea ima još pomereniji kontekst, reklo bi se vanvremenski, dizajniran kao retro-futurizam. U pitanju je očita distopija, mogu se iščitati uticaji Orwella i Kafke, a vizuelno su najprisutniji Brazil Terrija Gilliama, The Trial Orsona Wellesa i nezaobilazni Lynch. Filmski uticaji tu ne prestaju, naprotiv. Pažljiv gledalac će primetiti kadrove iz još nekoliko antologijskih filmova. Očito je da se dosta polagalo na stil, i on je zanimljiv, klaustrofobičan, distopičan, a tonovi su ekstremno tamni. Ono što se postavlja kao pitanje je koliko je supstance u tom silnom stilu. Odgovor bi bio: vrlo malo.
 
Iako prolazi kroz sve važnije tačke radnje originalnog romana, film The Double je samo veoma slobodna interpretacija. Kod Dostoyevskog je najznačajniji bio momenat negativne selekcije kadrova, laktarenja i korupcije u najširem smislu te reči u nabubreloj birokratiji koja je sama sebi cilj. Ovde je birokratija prisutna, ali više apsurdna i groteskna nego opasna. Ton koji se menja od komedije apsurda do tragedije je zanimljiv, ali već viđen. Otprilike kao i vizuelni paket u koji je film umotan.
Priča prati Simona (Eisenberg), kukavnog službenika na obradi podataka u jednoj velikoj firmi kojom upravlja strašni i autoritarni Pukovnik. Simon je mekan, povučen, skoro neprimetan, toliko da skoro nije osoba. Vratar ga ne prepoznaje posle 7 godina redovnog i vrednog rada, šef (Shawn) mu ponavlja da je inertan i bez inicijative čak i kad to ne može biti dalje od istine, a koleginica Hannah (Wasikowska) koja radi u odeljenju za kopiranje ga ne primećuje, iako je on u nju zaljubljen. Simonov život se može nazvati nesadržajnim, ali ipak na granici podnošljivog. A onda će sresti svog dvojnika.
To je James, fizički identičan Simonu (iako se niko ne trudi da tu sličnost primeti), ali potpuno drugačiji i kao ličnost i po nastupu. On je prodoran, zavodljiv, napadan, sklon svaljivanju posla na drugog i otimanju tuđih zasluga, kad treba poltron, a kad treba siledžija. I naravno da je zanimljiv ženama, pa će Hannah pasti na njegove čari. James će prvo uzeti Simona u svoje okrilje, ili to samo tako deluje, da bi do razlaza vrlo brzo došlo. Pred Simonom su dva puta: izludeti zbog napadnog dvojnika koji slobodno raspolaže njegovim radom, ali i životom, ili se promeniti i preduzeti nekakvu akciju.
 
Za razliku od romana, u filmu sukob na poslu igra manju ulogu, tako da je potencijal za paljbu po kancerogenoj prirodi birokratije sveden na minimalan. Tome doprinosi komično-apsurdni ton koji je manje ili više konstantan. Uparen sa klaustrofobičnom scenografijom sastavljenom od “cubicle” kancelarija i mračnom fotografijom, apsurdni dijalozi evociraju uspomene na Brazil, ali se ispostavljaju kao interna šala. Centralna tačka sukoba dvojnika je Hannah, dakle lični inters. Iako takvo izmeštanje ima svojih prednosti i donosi nekoliko veoma zanimljivih scena, film se zbog toga spušta na nešto plići nivo. A to se opasno kolidira sa porilično teškim simbolizmom i brojnim citatima koji su posvuda u filmu.
Dvojnici i dvojništvo su večita filmska i ne samo filmska tema, pa tako The Double ulazi na nezgodan teren. Direktna ovogodišnja konkurencija mu je Enemy Denisa Villeneuva, takođe jedna slobodna interpretacija literarnog dela. Tamo gde se The Double poigrava sa retro-futurizmom i pokušajem razrađenije socijalne priče, Enemy se drži sporog trilera o krizi identiteta.
 
Srećom, glumci su savršeno pogođeni. Eisenberg se sjajno snalazi u dvojnoj ulozi, odvajajući Jamesa i Simona pomoću držanja i mimike. Ipak, u tome mu dosta pomažu i uglovi kamere, pa ta transformacija nije tako upečatljiva kao kod Gyllenhaala u Enemy, ali je svejedno veoma dobra. Mia Wasikowska se malo odlepila od “typecasta” sjebane devojčice i krenula u pravcu sjebane devojke, možda čak i sjebane žene. Pored njih dvoje i cele galerije uvrnutih epizodnih likova, pažljivo oko gledaoca će primetiti i svu silu poznatih britanskih glumaca u sasvim malim cameo ulogama.
Konačni utisak je polovičan. The Double je film bez puno napetosti, a sukob između dvojnika je hektičan i naprasan, umesto izgrađen. Simbolizam deluje nabacano, a komentar bilo koje vrste je utišan do krajnje granice. Sve u svemu, The Double deluje veoma artificijelno. Od toga je patio i Gilliamov najsvežiji film The Zero Theorem, još jedan pokušaj buđenja uspomena na Brazil. Ako je za utehu, sva je prilika da su se autori (britanska zvezda u usponu Ayoade i Eli Korine, mlađi brat dosta poznatijeg Harmonyja) zabavljali smišljajući gde će šta ubaciti i izmeniti, a i da su se glumci zabavljali izgovarajući apsurdne replike. Ali to vrlo malo znači nama gledaocima. Od silne elaboriranosti, The Double je ostao hladan, distantan, zatvoren art film koji je sam sebi svrha.