18.6.14

A Night in Old Mexico


2013.
režija: Emilio Aragon
scenario: William D. Wittliff
uloge: Robert Duvall, Jeremy Irvine, Angie Cepeda, Luis Tosar, Joaquin Cosio

Priznajem, fora je videti Roberta Duvalla u glavnoj ulozi, iako je, i pored Oscara za glavnu ulogu, najbolje upamćen kao epizodista. Da mu je Lt. Col. Killgore (Apocalypse Now) jedina uloga, već bi imao moje doživotno i maksimalno poštovanje. A Night in Old Mexico je Duvallova saradnja sa scenaristom Wittliffom sa kojim je zajedno ostvario hvaljenu, a meni dosadnjikavu western mini-seriju Lonesome Dove (1990). Duvall se u poslednje vreme specijalizirao za western i neo-western uloge ostarelih kauboja i rančera koji prosipaju komadiće mudrosti iz stihova country pesama.
U ovom filmu bi situacija bila slična da se Wittliff zapravo potrudio da uradi karakterizaciju likova i nekakav scenario koji nije sastavljen od samih klišeja iz više žanrova. Nakon uvodne scene u kojoj dvojica dripaca ubiju i opljačkaju tipa, upoznajemo Duvalla kao Reda, starog rančera kome se banka sprema da oduzme sve. Jasno nam je da je Red neopevana budala koja ide okolo i vređa ljude, kako slučajne prolaznike, tako i ženu iz susedstva koja se brine o njemu. U nekom trenutku on reši da mu je dosta sranja, prisloni revolver na glavu, ali ne uspe da stisne ni petlju ni obarač. U pravi čas se pojavljuje Gally (Irvine) i predstavlja mu se kao njegov unuk.
I film skreće u “bonding time”, sa jedne strane imamo dedu kojeg treba zatvoriti u starački dom i kljukati sedativima da se smiri, a sa druge uštogljenog unuka u lažnoj kaubojskoj odeći koja izgleda kao kostim za gay paradu. I njih dvojica odlaze u “Stari” Meksiko (Red insistira na tom terminu, ali ipak nije toliko star da New Mexico smatra delom Meksika) da bi se deda proveo po poslednji put u životu. Familijarna melodrama će, očekivano, opaliti još jednom u “zgodnom” trenutku.
Ako ste se pitali šta je sa onom dvojicom dripaca sa početka, njih će Red i Gally pokupiti kao stopere, pa ih ostaviti pored puta. Dripci će ostaviti torbu punu love u autu (vrlo ubrzo će i izginuti u već nekom obračunu), a ta torba će poslužiti kao, pogodili ste, pokretački motiv za jurnjavu sa meksičkim krimosima...
U međuvremenu će se Red i Gally vući po nekom meksičkom gradu koji je, kada je zgodno, veliki kao neki San Francisco u kojem žurka nikad ne prestaje, a kada je zgodno mali toliko da se likovi mogu naći posle petominutne vožnje. Njih dvojica će se svađati, prepirati, ići na kurve i tekilu, šta već rade Gringosi u Meksiku. Tu će i upoznati lepu pevačicu / striptizetu u noćnom klubu (Cepeda), a ona će se, neočekivano, zaljubiti u nadrkanog polu-dementnog starkelju. Naravno, i razni krimosi će juriti lovu i sve će teći prema klišeiziranom kraju.
Duvall je u pristojnoj formi, bilo za komičnu, bilo za lagano tragičnu notu koju ima njegov lik. Problem je što je dijalog kretenski drven, a monolozi dugi i besmisleni, pa Duvall, hteo to ili ne, deluje kao pajac. Jeremy Irvine ne dobija priliku da pokaže svoje glumačke mogućnosti i sve vreme je nešto između “mokre krpe” i blentavog klinca koji nema pojma o životu. Angie Cepeda dobro izgleda i u svaku rečenicu ubacuje psovku, i to bi bilo to. Tosar i Cosio su klišeji zlikovaca i pograničnih krimosa, ništa bitno.
Iskreno, kada sam čitao prve kritike, nisam očekivao ništa posebno. A Night in Old Mexico je mogao da bude relativno simpatičan film sa lagano kultur-rasističkom notom o dvoje ljudi koji u toku jedne noći doživljavaju zgode i nezgode i zbližavaju se. A Night in Old Mexico pravi nekoliko kardinalnih grešaka, likovi su antipatični, njihovi razgovori nerealno glupi, i ceo film je neverovatno dosadan. Pored toga, iako krade masu klišeja iz nekoliko žanrova, nije baš najjasnije koji od nekoliko aspekata treba da dominira. Tu su u jednakoj meri zastupljeni i “nightmare logic” i komedija i ljubavna priča i porodična drama i neo-western i neo-noir, sve smućkaj pa prospi.
Reditelj Aragon očito nema iskustva (ovo mu je drugi film koji režira) i ne uspeva da pronađe svoj glas, nego prosto realizuje očajan scenario. Wittliff nije ni nepoznat ni loš scenarista, ali njegova specijalnost su pitoreskne dramice širokog zamaha tipa Legends of the Fall. Očito da se ne snalazi kada piše nešto što bi u teoriji moralo biti dinamičnije.