The Spirit of '45

scenario i režija: Ken Loach

Kena Loacha ne treba posebno predstavljati. Reč je o osebujnom filmskom autoru koji ne skriva svoj levičarski stav, ali se teme hvata na različite načine. Neki njegovi filmovi su skoro žanrovski, neki su direktni na rubu pamfleta, a neki su na prvi pogled veseli, ali svejedno imaju jak socijalni i politički kontekst.

Uz autora sa izraženim političkim stavom gotovo prirodno idu dokumentarni filmovi. Prosto, forma dokumentarnog filma je pogodnija za direktno propagiranje stavova. Zato čudi da je Loach snimio relativno malo dokumentaraca, nekoliko za televiziju, nekoliko kratkih i po nekoliko igranih scena za dva McLibel filma (1998, 2005). Pored njih je do sada snimio samo dva, Which Side Are You On? (1985) o štrajku rudara i The Flickering Flame (1998) o štrajku lučkih radnika. Oba štrajka su u svoje vreme bili urgentna, goruća pitanja.

The Spirit of '45 ima dosta širi raspon (od kraja Drugog svetskog rata do “thatcherizma”), ali njegov ton je takav kao da se radi o nečemu veoma hitnom i ujedno služi kao poziv masama i njihovoj potencijalnoj eliti da dignu glas protiv bezosećajnog kapitalizma. Sama naslovna sintagma se odnosi na neku vrstu novog društvenog ugovora koju je dugovečni laburistički premijer Clement Attlee (1945-1961) ponudio britanskim građanima i koji bi se današnjim rečnikom može nazvati modernom socijalnom državom. To je podrazumevalo temeljnu obnovu ratom razrušene zemlje i vraćanje dostojanstva hrabrom, napaćenom narodu, podizanje industrije, neprofitnu stanogradnju, nacionalizaciju rudnih bogatstava i sistema javnog prevoza i uvođenje zdravstvene i socijalne zaštite.

Bilo bi prejednostavno reći: “bilo je lepo dok je trajalo”, jer potreba za ljudskim dostojanstvom još uvek postoji i uvek će postojati. Loach kroz odabir svojih sagovornika poziva i političare i građane da se okanu starih mantri, izvade čepove iz ušiju i dobro otvore oči, jer se današnji model kapitalizma potrošio i neka vrsta “restarta” bi bila potrebna, a “duh 45-te” je ideja barem jednako dobra kao i svaka druga.

Naravno, Loach ne skriva da je njegov film pristrasa i zbog toga možda pokazuje nerazumevanje ili nedostatak želje za razumevanjem kontra-argumenata. Prvo, “keynesijanizam” je možda ispravna, ali je ipak ekonomska dogma kao i svaka druga koja prolazi kroz različite faze popularnosti. Drugo, “keynesianizam” je uvezen sa istog mesta odakle je uvezen i neoliberalizam, iz Amerike. A Amerika je, kao definitivni i najmanje oštećeni pobedik Drugog svetskog rata, diktirala svoje ekonomske i druge uslove savezničkim zemljama koje je valjalo obnoviti. Ti ekonomski uslovi su nastavljali tradiciju američkog New Deala, bazirali su se na državnoj i privatnoj potrošnji i investicijama u obnovu i izgradnju industrije i infrastrukture.

Moj treći argument je možda malo ciničan, kapitalizam je tada imao alternativu u vidu komunizma, manje ili više dogmatskog, pa je morao da pokazuje ljudsko lice. Kako više nema komunizma, kapitalizam ne oseća potrebu za ljudskošću. Skandinavski primer je pre izuzetak, a ni skandinavska socijalna država nije moćna kao nekada, mada narod od nje ne odustaje. Četvrti i poslednji argument je prost: svaki sistem je efikasan do neke određene tačke u razvoju, a britanska socijalna država u “duhu 45-te” je tu tačku dosegla negde 70-ih. Margaret Thatcher nije došla na vlast pučem revolucijom, pa čak ni marketinškim obmanama i trikovima, sprovodila je ono što je obećala i bivala je iznova i iznova birana. Od njene privredne dogme se nisu odlepili ni laburisti u doba Tonija Blaira, ali su makar podigli socijalna davanja. Ne zaboravimo da su u pitanju bile poprilično svilene 90-te godine...

Iako dokumentarni filmovi pretenduju da budu smatrani istinitim, to ne mora nužno značiti da nam oni govore istinu, celu istinu i ništa osim istine. Cela istina je tu naročito nemoguća kategorija. Ko ih gleda sa kritičkim odmakom, moći će da ceni šta je u njima valjano. U slučaju The Spirit of '45 je to predivan umetnički postupak koji se zasniva na kombinaciji crno-bele fotografije i arhivskih snimaka i izboru stručnih i sasvim običnih sagovornika koji će vas ganuti svojom pričom. U pitanju je film koji svoju ideju komunicira jasno, nedvosmisleno i svim raspoloživim sredstvima. Red je da probamo nešto novo ili makar nešto staro, jer ovako dalje ne ide.