20.6.14

The Monuments Men


2014.
režija: George Clooney
scenario: George Clooney, Grant Heslov (po knjizi Roberta M. Edsela i Breta Wittera)
uloge: George Clooney, Bill Murray, Matt Damon, John Goodman, Bob Balaban, Jean Dujardin, Hugh Bonneville, Dimitri Leonidas, Cate Blanchett

Na papiru sve izgleda sjajno, za Oscara ili makar za neke nominacije, pa šta nam Bog da. Tu je George Clooney kao alfa i omega, bog i batina, sve i svja, a njega svi vole. Kritika ga obožava, muški deo publike bi rado popio pivo s njim jer deluje kao drugarčina, a ženski deo publike se na njega loži. Čak i kada se kurči neprimereno za glumca koji se proslavio pod relativno stare dane, pa uhvati da producira i režira, svi na to gledaju blagonaklono. Istina, kao producent često bira intrigantne teme, a kada režira dosta često je tu neki ozbiljni asistent da mu pomogne. Reklo bi se da Clooney ne može da omane.
U to smo još sigurniji kada pogledamo all-star postavu prekaljenih veterana i nešto mlađih, ali svejedno vrhunski poznatih i popularnih glumaca. Tu je pouzdani i uglađeni Matt Damon, tu je oscarovka Cate Blanchett, stari, ali nipošto zarđali Bill Murray i Bob Balaban, tu je genijalni John Goodman, tu je britanska TV zvezda Hugh Bonneville, ali i posvuduša Jean Dujardin za malo šmeka kontinentalne Evrope.
 
Jasno je da je The Monuments Man sniman sa namerom da juriša na nagrade. A onda su počeli da se pale bullshit alarmi. Traileri su popljuvani, a premijera je premeštena sa Božića na februar, navodno zbog postprodukcije. Kada se film konačno pojavio, kritika je imala mlake reakcije, što je u slučaju studijskog filma siguran znak za prilično sranje. Kritika bi verovatno bila i oštrija da u pitanju nije Clooney, ali ja barem ne moram da ga štedim. Ispostavlja se da od istinite priče nema ni govora, osim činjenice da se Drugi svetski rat stvarno dogodio i da je u okviru američke vojske postojalo odeljenje koje se bavilo čuvanjem i traženjem ukradenih umetnina.
Osnovni problem je ipak sa tonom filma. Clooney nije imao pojma šta bi on hteo da The Monuments Men bude, pa je na momente inspirativna (da ne kažem patetična) i politički korektna ratna melodrama (gde je žena zamenjena sa zemljom i kulturnom baštinom), na momente pokušava da dostigne standarde klasične lagane ratne komedije (pobogu, pa glavni likovi u svojim avanturama nisu zveknuli nijednog Švabu), na momente pokušava da napravi “caper” a la Ocean's serijal, a ponekad bi da bude Tarantino i snimi Inglorious Basterds. Možda jedan film može biti sve to (mada iskreno sumnjam), ali svakako ne može biti sve to odjednom. Da je Clooney bio hrabriji, pa odjebao celu politički korektnu i na momente otupljujuće pojednostavljenu “ex cathedra” varijantu i posvetio se komediji, The Monuments Men bi bila mega-cool zajebancija koju niko ne bi shvatao ozbiljno. Jednostavno zabavan film.
 
Rekao sam već da je odeljenje za izgubljene umetnine postojalo. Zašto i ne bi? Mislim, neki su se momci aktivno borili na frontu, neki su žuljali bulju u pristaništu u Newarku, a neki su tražili i spasavali umetnine od krađe ili uništenja. Verovatno to odeljenje nije bilo veliko, ali svesti ga na osmoricu ljudi, a period njegovog postojanja sa dvadesetak godina na nešto manje od godinu dana je blasfemično. Ali hajdemo dozvoliti autorsku slobodu.
Problem je pre svega u likovima. Clooney se drži svoje uloge iz Ocean's serijala, pokušava da bude duhovit i autoritativan, pravi vođa tima. Damon opet igra ulogu nekog njegovog specijaliste, sada je kustos Metropolitan muzeja. Dujardin je veseli, hedonistički nastrojeni Francuz, Bonneville pijani Englez, a Leonidas napaćeni jevrejski imigrant. Ostaje još ostareli nostalgični Bill Murray, nesigurni starčić Balaban i trapavi debeljko Goodman. Obavezni dodatak u novijim WW2 filmovima je i arogantna Francuskinja iz njihovog pokreta otpora, tvrdih stavova, oštrog jezika, sa pljugom u ustima. Cate Blanchett igra svoju ulogu kao da je dolazila na snimanja u pauzama između rada na Blue Jasmine – dovoljno uverljivo, ali na autopilotu. Ostali ni za milimetar ne odstupaju od svojih zona ugodnosti.
 
O priči ne treba trošiti reči, formulična je. Prvo Clooney dobije odobrenje od predsednika Roosevelta da oformi odeljenje i u prvih 15 minuta skupi i istrenira ekipu. Damona pošalje na špijunski zadatak da sazna šta može o umetninama koje su ukradene iz Pariza i u tome on mora da se nadjebava sa Cate Blanchett koja se plaši da će Ameri drpiti francuske umetnine za sebe. Ostali su podeljeni na parove i poslati po Francuskoj i Belgiji u potrazi za specifičnim komadima. Istini za volju, priča se pred kraj konvergira u jednom improvizovanom skladištu, gde će hrabri Ameri zajebati grabljive Ruse, ali ne pre nego što dvojica iz ekipe poginu. Akcije skoro da i nema, smenjuju se pokušaji humora (ponekad čak i povuci-potegni uspešni) sa scenama sa dramskim nabojem i Clooneyevim dosadnim i simplificiranim predavanjima iz off-a.
The Monuments Men je školski primer šta se dogodi kada su ambicije veće od realnih dostignuća autora. Kako autori Clooney i Heslov nisu seli i dobro proučili materijal, pa videli šta će s njim, potežu za svim mogućim generičkim trikovima i propadaju. Kao ratni film, The Monuments Men je promašen, rat je samo kulisa, a likovi kao da su izrezani od kartona. Kao komedija nije dovoljno smešan i ne drži tempo, jer nije neobično da se komična scena okonča dramatično ili da slučaj bude obratan. Ni kao drama ne deluje ni izbliza dovoljno iskreno da bi inteligentniji gledalac bio ganut. Pa opet, The Monuments Men nije ni potpuno smeće, može se pogledati, lako je pratljiv, nezahtevan i verovatno moralno ispravan. I, nažalost, potpuno nepamtljiv.