22.6.14

Ida


2013.
režija: Pawel Pawlikowski
scenario: Pawel Pawlikowski, Rebecca Lenkiewicz
uloge: Agata Trzebuchowska, Agata Kulesza, Dawid Ogrodnik

Mislim da ne postoji zemlja sa mučnijom istorijom od Poljske. U poslednjih 500 godina Poljsku su međusobom delili stranci, nameštali svoje pulene za kraljeve, osvajali zemlju i proganjali ljude. Poljaci su se raselili po svetu, a oni koji su ostali u zemlji su tokom prošlog veka trpeli ne samo siromaštvo, nego i okupaciju za okupacijom. Poljsku su zajedničkim snagama okupirali nacisti i Sovjeti i ta zemlja je podnela najveću žrtvu tokom Drugog svetskog rata. A ni posleratni period nije baš bio blistav, obeležen čistkama, diktaturom, nasilnim i neuspešnim protestima. Poljaci su svoje nedaće hrabro trpeli, zato im ni ovaj post-moderni kapitalizam ne pada teško...
Pawel Pawlikowski je upravo jedan od onih izdanaka poljske emigracije. Kao mladić je došao u Veliku Britaniju, gde je i napravio karijeru, prvo u sferi dokumentarnog, pa kasnije igranog filma. Iz dokumentarne faze gledaocima sa naših prostora će biti posebno interesentan film Serbian Epics (1992) koji se bavi ratom u Bosni na atipičan, antropološki način. Kasniji igrani filmovi su često bile koprodukcije, a teme su varirale od imigrantskih do identitetskih. Veliku pažnju je privukao na sebe sa My Summer of Love (2004), klasičnom pričom o odrastanju koja deluje umetnički, ali ne upada u umetničarenje i preserans. Usledila je pauza, pa prilično žanrovska neo-noir misterija The Woman in The Fifth (2011). Pawlikowski do Ide nije snimao u svojoj zemlji.
 
Sa Idom nastavlja moćnu tradiciju ozbiljnog poljskog filma iz 60-ih godina. Pomislite na Wajdu i na ranog Polanskog. Onda im dodajte začine globalnih umetnika poput Dreyera, Bressona i Bergmana. Naći ćete i nešto socijale od Kieszlowskog i samo natruhe Wendersovog motiva ceste. Smeštena u 60-te, snimljena u crno-beloj tehnici i uskom formatu 4:3, Ida zaista deluje kao da je i snimana u tom vremenu i prostoru. Iako je veoma definisana stilom, Ida nije samo puka stilska vežba niti besomučno citiranje filmskih uzora. Ida je film prelep u svojoj minimalnosti, u svojim načešće statičnim kadrovima u kojima aktere drži nisko u kadru, sa puno praznog prostora iznad njih, ali prava snaga filma leži u priči. Ona je ujedno i komorna i širokog prostornog zamaha, i specifično poljska i univerzalno ljudska.
Centralni lik nam se pojavljuje kao Ana (Trzebuchowska), osamnaestogodišnja devojka koja je odrasla kao siroče u samostanu i sprema se da se zaredi. Od časne majke saznaje da ima živu tetku koja do tog trenutka nije bila voljna za komunikaciju, ali da Ana mora da joj se javi i raskrsti sa svetovnim životom pre nego što se posveti Bogu. Ana odlazi u Lodz i kuca na vrata na zadanoj adresi.
Vrata joj otvara Wanda (Kulesza), u finom kućnom ogrtaču i sa cigaretom u ruci, dok se njen poslednji “slučajni partner” oblači da izađe. Već u prvih nekoliko minuta Wanda pomalo ležernim, a pomalo i ciničnim tonom Ani otkrije jednu popriličnu tajnu. Naime, ona nije nikakva Ana, nego je rođena kao Ida, i nije katolkinja, nego jevrejka, i njeni roditelji su ubijeni tokom rata zajedno sa još jednim dečakom koji joj nije brat. 
 
Dve žene suprotnih karaktera se upute zajedno da otkriju gde im je familija zakopana, što će biti i narativna okosnica filma. Međutim, ona pokriva samo jedan mali deo, pa će više pažnje biti posvećeno studiji karaktera dve heroine i sukobima njihovih svetonazora, te poljskim (i jevrejskim) lutanjima od nemila do nedraga, od nacističke do staljinističke okupacije, sa sve neumrlim duhom katolicizma i seljačkog oportunizma.
Obe žene su lepotice, ali njihova lepota je različita. Ida zrači naivnošću i svet gleda širom otvorenih očiju jer ga, valjda, po prvi put vidi. Wanda je ocvala, cinična, razočarana i autodestruktivna, ali svejedno zrači strašnim integritetom. Njena pozadina ne može biti suprotnija od Idine, ona je prvo bila hrabri borac Pokreta Otpora, pa zatim vernik Partije i državni tužilac u montiranim procesima protiv “neprijatelja naroda”, da bi se temeljno razočarala u ljude i većinu vremena provodila u napijanju, pušenju skupih cigareta i slučajnom spetljavanju sa slučajnim ljudima. Obema je stalo do one druge, ali one žive u različitim svetovima i nikada se neće razumeti.
Ida nam možda daje perspektivu i tera nas da se s njom saosećamo, ali Wanda je svakako najupadljiviji lik filma. Pawlikowski je u nekim intervjuima pomenuo da je Wandin lik skrojio prema ženi jednog svog profesora koja se isto tako razočarala u Partiju nakon što je učestvovala u prljavim političkim procesima. Cinik nije ništa drugo nego razočarani idealista.
 
Sa druge strane, da Ida ne bi postala sporedni lik u sopstvenom filmu, Pawlikowski ubacuje putujućeg jazz saksofonistu (Ogrodnik) i to donosi puno prednosti. Prvo, otvara se nimalo naivna filozofska i ljubavna priča između njih dvoje koja ispituje granice svetovnog i duhovnog. Zatim, seče se gusta, mračna atmosfera oko potrage za istinom i sukoba između dve centralne ličnosti. I na kraju, film nam poklanja sjajan i skladan soundtrack koji nije samo dekoracija u filmu, nego ima i ulogu da prikaže težnje Poljaka za stvarima koje su njima retke, a na Zapadu su potpuno normalne, poput trenutaka bezbrižne, ali kvalitetne zabave.
Ida će nam baciti malo svetla na Poljsku kao zemlju patnje i trauma koje i posle 70 godina isplivavaju na površinu. Kako su se Poljaci poneli prema svojim jevrejskim susedima za vreme rata? Jesu li ih štitili ili su ih izdali, ili pomalo od oba? Kako su se Jevreji snalazili da bi preživeli ta teška vremena? U Poljskoj je i dan-danas uobičajeno da neko otkrije svoje jevrejsko poreklo koje mu ranije nije bilo poznato i o kojem se neko vreme nije znalo ništa. Sa druge strane setite se paradoksa da u Poljskoj postoje neo-nacisti i setite se priče o jednom od njih koji je otkrio da je Jevrejin i postao Hasid.
Neki drugi, tipskiji filmovi bi od otkrića na kraju potrage napravili poentu, poruku, pouku, pa čak i pamflet i nije im za zameriti. Pawlikowski pametno tempira to otkriće na 70% filma i ostavlja ga nedorečenim po pitanju motiva ubice koji može biti i mržnja i ratno profiterstvo, ali i najsitniji, jajarski oportunizam. I to nije kraj puta, barem ne za Idu. Dok je tragala za istinom o svojoj familiji i njihovoj sudbini, Ida je istovremeno bila u potrazi za samom sobom. I zato je Ida pravo remek-delo filmske umetnosti. Sa svojih 75 minuta, ovaj precizni i kompaktni film ocrtava genijalnost nekog književnog klasika.