17.6.14

Omar


2013.
scenario i režija: Hany Abu-Assad
uloge: Adam Bakri, Leem Lubany, Samer Bisharat, Iyad Hoorani, Waleed F. Zuaiter

Izraelsko-palestinski konflikt je sveprisutan u kinematografiji. Više nije ni stvar u hollywoodskim politički korektnim limunadama ili otvorenim pamfletima od filmova, niti u evropskim “bleeding heart” dramuljinama na manje ili više istim osnovama kao kod američkih kolega. Sve češće se, i sve jasnije i glasnije, čuju glasovi sa terena, iz Izraela, Palestine i okolnih zemalja. Ti glasovi mogu biti difuzni i dosta zavise od autorovog ugla gledanja, a njihov primer zavisi, pak, od gledaočevog ugla. Waltz With Bashir, Ajami, The Attack (da pomenem samo neke) nisu nimalo nepoznati filmovi, pre svega festivalskoj, arthouse i politički aktivnoj publici.
A kada se o takvim filmovima govori, ne sme se izostaviti Abu-Assadovo ime. On je autor već jednog filma sa oscarovskom nominacijom, i jedinog palestinskog filma sa takvim rezultatom, Paradise Now (2005). Nakon neuspele hollywoodske avanture, vratio se na domaći teren i snimio Omara, sa jednakim rezultatom.
 
Ono što se ne sme zaobići u ovom uvodnom izlaganju je čudna vremenska podudarnost sa izraelskim “parnjakom” Bethlehemom, sa kojim Omar deli neke od tema: izvazove svakodnevnog preživljavanja (teško se to može nazvati životom) na Zapadnoj Obali i procepom u koji upadaju lokalci koji su naterani da rade kao doušnici izraelskih snaga. Dva filma se razlikuju pre svega po uglu gledanja, Bethlehem makar nedovoljno uspešno pokušava da ponudi izbalansiranu panoramsku priču, dok je Omar mnogo intimnija i distinktivno palestinska priča. Druga razlika je žanrovska izvedba, Bethlehem je pre svega triler, dok je Omar (melo)drama. Treća razlika je razlika u opsegu, izraelski film se, makar u najgrubljim crtama, bavi politkom i palestinskim političkim strukturama, dok se palestinski film ne pomera dalje od vizure svojeg naslovnog junaka.
On je Omar (Bakri), pekar po struci i vikend-borac za slobodu (ili terorista). Nije on nešto organizovan, on visi sa još dvojicom drugara, Tarekom (Hoorani) i Amjadom (Bisharat), i njih trojica planiraju da snajperom ubiju jednog ili nekoliko vojnika u obližnjoj kasarni. Kasnije ćemo saznati da su oni povezani sa Al-Aqsom, ali u pitanju je beznačajna i zakutna ćelija. Pored toga što šljaka, preskače zid koji deli dva kvarta ili dva susedna grada i trenira terorističke veštine, Omar se tajno sastaje sa Nadiom (Lubany), Tarekovom mlađom sestrom i sa njom sanja o boljem životu, ali nijedno od njih dvoje u to baš i ne veruje.
Stvari odlaze u kiselinu kada trojica zgubidana izvedu svoj blentavi napad. Koliko sutradan, Omar biva uhvaćen. Nekoliko dana kasnije, iako odbija da izda svoje saborce, Omar biva nasamaren od strane izraelskog obaveštajca Ramija (Zuaiter) maskiranog u arapskog zatvorenika. Rastrzan između lojalnosti prijateljima i želje za slobodom, Omar teška srca prihvata saradnju, a istovremeno o svojim koracima obaveštava svoje drugare kako bi postavili zasedu i napali policajce koji su došli da ih uhapse. Stvar će poći po zlu i Omar će ponovo završiti iza brave, i ponovo će biti stavljen u možda i grđu situaciju, jer će ga uceniti sa onim na šta je najslabiji.
 
A to je Nadia. I njegov odnos sa njom polako propada, jer ona pomalo i veruje u glasine da je Omar postao kolaboracionista. Uostalom, svi u to veruju. Zato će se Nadia okrenuti Amjadu, što će pokrenuti dalju i dalju melodramu. Ne bih dalje prepričavao, reći ću samo da je na rubu telenovele, i da možda nisam najbolje pohvatao ko tu kome šta.
Ljubavna priča ima “shakespearovske” zamahe, ali, po mom mišljenju, to nije najjači kvalitet filma. On leži u “down to earth” perspektivi svakodnevnog života. Ona je prisutna od početnog kadra sa išaranim zidom kao asocijacije na berlinski u kasnoj fazi, ali i metafore za veštačke podele među ljudima, narodima, prijateljima, životima. Okupacija je grozna i traje jako dugo, toliko da već generacije sa njom žive i pokušavaju da se snađu. Da se ožene, da se zaposle, da zarade, da sagrade kuću, sve vreme se boreći protiv te okupacije. Oni se s njom bore u sebi, čuvajući svežinu duha, a i otvoreno, pokušavajući da naprave štetu okupatorima, bilo napadima, bilo terorističkim zasedama, bilo prostom građanskom neposlušnošću. Ono što možda ne shvataju, a možda ne prihvataju, je činjenica da imaju jako slabe karte, da protivnik to zna i da na duge staze ne mogu nikoga izblefirati. U takvom svetu male dnevne pobede ne znače gotovo ništa. Igra je nameštena i oni su izgubili. Čak ni pitanje lojalnosti cilju ili lojalnosti prijateljima nije centralno, ako ne izda jedan, izdaće drugi i to isključivo iz sebičnih interesa.
 
Realističnosti i iskrenosti filma doprinosi vešta fotografija koja sjajno hvata urbanu vrevu Zapadne Obale i stavlja je u kontrast sa golim brdima, linijama razdvajanja i ogradama od bodljikave žice. A Abu-Assad sjajno bira glumačku postavu sastavljenu većinom od naturščika i polu-profesionalnih glumaca. Oni su vrhunski ležerni u svojim ulogama, ali pitanje je koliko oni variraju sebe tu. Jedini profesionalac je američki filmski i televizijski glumac Waleed F. Zuaiter koji maestralno igra agenta Ramija. Abu-Assad je vešt reditelj i ume da nam izazove emocije za svoje likove.
Problem je, međutim, u strukturi filma. Ljubavna priča i “soap opera” razvoj događaja ga potpuno preuzima i poništava druge aspekte. Omarov odnos sa Ramijem je veoma “sketchy”, te se doima neiskrenim. Uostalom, svi likovi nemaju više od dve-tri izražene osobine. A ni izrazito anti-izraelski stav koji se ničim ne dovodi u pitanje tokom filma neće baš svima prijati. Ali i pored toga, Omar je jedan od onih filmova za koje vam neće biti žao da ih pogledate. I svakao je primer filmske veštine u priličnoj meri.