27.6.14

Go For Sisters

2013.
scenario i režija: John Sayles
uloge: LisaGay Hamilton, Yolanda Ross, Edward James Olmos, Harold Perrineau, Isaiah Washington, Sal Lopez, Hector Elizondo, Elizabeth Sung, McKinley Belcher III

John Sayles je jedan od najdugovečnijih autora američke indie scene. Iza sebe ima dve oscarovske nominacije, obe za scenario, i dvadesetak uglavnom cenjenih filmova najčešće na aktuelne političke i socijalne teme, ali nikad nije uspeo ili možda nije ni hteo da se probije u “prvu ligu”, odnosno Hollywood. Najbliže tome je bio sa svojim ponajboljim filmom Lone Star (1996).
Budimo iskreni, Styles je dosta jednostavan autor koji kroz svoje filmove govori ljudski i razumljivo. Pomislite na nekakvog umereno-levičarskog Clinta Eastwooda. Njegovi filmovi su snimljeni sa jednostavnom namerom da se ispriča priča, a stil je tu dosta manje bitan. U neku ruku, svi njegovi filmovi deluju kao doslovno iščitavanje scenarija koji ima status književnog dela. U drugu ruku, sa obiljem likova i pod-zapleta među njima, kao i sa najčešće usporenom radnjom, njegovi filmovi su jednostavno predugački i vape da budu isečeni na format mini-serije.
Za Go For Sisters u potpunosti važe obe tvrdnje. Sayles veoma pazi na to šta će reći (a govori o mnogo toga – od emigracije, preko kriminala, droge, kineske imigracije u Meksiko, socijalne mobilnosti do prijateljstva i emotivnih ožiljaka koji nas obeležavaju), a mnogo manje kako će to reći, pa su potencijalno sočne priče koje mogu otvoriti pod-zaplete ovde samo načete i napuštene. Format filma je oko standardnih 120 minuta, ali mu je tempo usporen, fokusiran čas na razvoj troje glavnih likova, čas na predvidljiv i često tanak zaplet, koji bi se možda još mogao razvući na sezonu bolje kriminalističke serije.

Priča počinje sa Bernice (Hamilton), ogorčenom službenicom za nadzor robijaša na uslovnoj slobodi. Ona je dugo u poslu i za pretpostaviti je da ne postoji izgovor koji ona već nije čula. Jednog dana u njenu kancelariju ulazi Fontayne (Ross), njena nekadašnja najbolja prijateljica koju je život odveo u drugom pravcu, pravcu droge i kriminala. Objašnjenje kako se tako intezivno prijateljstvo prekinulo je generičko i pojaviće se nešto kasnije u filmu, ali njih dve su kao devojke bile toliko bliske i još su ličile jedna na drugu da su mogle proći kao sestre (naslov filma je sleng fraza istog značenja). I posle toliko godina i neviđanja, one i dalje jedna prema drugoj osećaju neku vrstu lojalnosti.
Obe su u problemu, ali je Bernice u većem: njen otuđeni sin Rodney (Belcher) je nestao i upetljao se u kriminalne poslove sa lošim i opasnim društvom. Zato će ona pozvati svoju staru prijateljicu da joj pomogne, pošto je Fontayne upoznata sa “scenom”. Njihovo preliminarno raspitivanje će ih dovesti do saznanja da je Rodney u Meksiku i da je upetljan u šverc imigranata za račun kineskih krijumčara. Njih dve će angažovati penzionisanog detektiva Freddija Suareza (Olmos) kao vodiča kroz komplikovan socijalni i kriminalni pejzaž meksičkih pograničnih gradova. Suarez je malo poseban lik, oteran je u penziju ranije posle nekakvog skandala, a povrh toga ima i ogroman hendikep: skoro je slep. On će se oslanjati na sjajan osećaj i osluškivanje sagovornika, a i vidi se da mu fali akcije.
 
Klasična detektivska noir priča sa primesama “road” filmova će poslužiti kao narativni kostur na koji će se kačiti veće ili manje digresije. Problem sa pričom nije toliko ni to što je spora, a ni to što je već nebrojeno puta ispričana, koliko je problem nedostatak bilo kakvog akcenta. Digresija je puno, najčešće su samo ispostavljene i ne vode nikuda, a u svakom slučaju bi priču mogle učiniti manje običnom. Istina, neke od tih rubnih scena koje bi se mogle proglasiti viškom su sjajne, poput one u kojoj Suarez razgovara sa svojim starim prijateljem (Elizondo) koji ima bar, ili nešto bizarnijeg duhovitog razgovora sa kineskom prodavačicom.
Da stvar bude gora, ni najočitije stvari nisu iskorištene, poput Suarezovog hendikepa. Privatni detektivi sa ovim ili onim hendikepom su sada već standardna pojava u filmovima i upravo ih hendikep čini zanimljivijim likovima. Drugi problem je potpuno nelogična upotreba centralnog negativca kojeg vidimo samo nakratko, i koji nije ni misteriozan i sa kojim zapravo nema pravog obračuna.
Go For Sisters ipak jednu stvar pogađa u centar, a to je studija karaktera i studija prijateljstva između dve žene. U tom aspektu scenario je inventivan, iskren i jak, a glumice imaju težak, ali zahvalan zadatak da odglume takve organske likove. Njihova hemija je savršena, a njihov odnos stalno evoluira. 
 
Druga stvar zbog koje je Go For Sisters dobar film i svakako vredan gledanja je način na koji nam autor prezentira svoje stavove. Sayles je autor sa skoro novinarskim okom, osećajem za atmosferu, kulturu i puls nekog mesta, i to sjajno koristi. Umesto da nam popuje i gura svoje stavove (o sistemu uslovne slobode, o nemogućosti socijalne mobilnosti ili o zatvorskoj romansi, recimo) on nam ih pokazuje na primerima, iz scene u scenu. To ne znači da Sayles ponekad nije direktan i ne obraća nam se kroz likove. Suarez ima veoma sočan “one-liner” u kojem Tijuanu naziva “zabavnim parkom za loše ponašanje”.
Go For Sisters je solidan film, usuđujem se čak reći i dobar, ali nikako nije savršen. Ima problema i sa tempom i sa akcentima i čak je dosta nekoherentan jer skače sa teme na temu. Nije baš najjasnije šta je autorova ideja o čemu se tu radi. Istina, u detaljima je bolji nego u celini, a neki od njih se graniče sa genijalnim. Ko može da pređe preko toga i nađe utehu u delovima, neka obavezno pogleda. Isto važi i za fanove Johna Saylesa, njegovog stila i njegovog stava.
U svakom slučaju, Go For Sisters nam govori i neke pametne stvari do kojih treba doći. Možda je to film za više gledanja, ali ja, iskreno, nemam vremena za to. Ako nište drugo, može da posluži kao primer šta se može uraditi sa skromnim sredstvima i u nezavisnoj produkciji. Pogledajte pa prosudite sami...