15.6.14

Devil's Knot

tekst originalno objavljen na www.fak.hr

2013.
režija: Atom Egoyan
scenario: Paul Harris Boardman, Scott Derrickson (po knjizi Mare Leveritt)
uloge: Colin Firth, Reese Witherspoon, Dane DeHaan, Mireille Enos, Kevin Durand, Elias Koteas, Stephen Moyer, Amy Ryan, Alessandro Nivola, Bruce Greenwood, James Hamrick, Kristopher Higgins, Seth Meriweather, Andrew R. Kaplan

Devil's Knot nije zapravo loš film u klasičnom smislu te reči, pre se može opisati kao pogrešan i nepotreban. Naime, u pitanju je igrani film po istinitom događaju koji ne koristi prednosti formata (mogućnost da jasnije izrazi stav o samom događaju ili ga dovede u vezu sa nekom širom pojavom i tako ponudi novu perspektivu) i koji ne može da se odlepi od pristupa doku-drame. Tom pristupu ništa ne fali, ali ovde je u pitanju zaista poznat slučaj koji je praćen u svim medijima, o kojem su napisane brojne knjige, snimljeni dokumentarci i “true crime” emisije, slučaj koji je podigao na noge i oštro podelio Ameriku.
U pitanju slučaj tzv. West Memphis trojke, trojice mladića koji su navodno ubili tri osmogodišnja dečaka, vezali im ruke i bacili ih u potok u šumi. Damien Echols (Hamrick), Jessie Misskelley (Higgins) i Jason Baldwin (Meriweather) su žrtve čuvene “satanističke panike”, opasne gluposti koju su izmislili američki sveštenici krajem 80-ih i početkom 90-ih godina, a koju je oberučke prihvatila policija i javnost. Panika se najbolje može opisati kao sumanuta teorija da po mirnim američkim gradićima postoje ćelije satanista koji izvode rituale i ubijaju ljude. Najčešće su to bili momci i devojke koji su pokazivali srednji prst klerikalnoj sredini tako što su slušali metal, oblačili se u crno i bili bezobrazni. Takvi kakvi su, Damien, Jessie i Jason su idealni kandidati da im se nakrpi ubistvo koje nisu počinili. Oni će upasti u mrežu primitivizma, netolerancije i inercije sistema iz koje će se tek nakon 18 godina zatvora izvući.
 
Sam film uglavnom prati događaje oko istrage i suđenja. Centralna figura je istražitelj Ron Lax (Firth) koji besplatno pomaže advokatima odbrane. Isprva je njegova motivacija samo politički stav, protivljenje smrtnoj kazni, iako vrlo malo sumnja u krivicu momaka. Kako njegova istraga napreduje, postaje sve više uveren da policijska istraga nije bila samo šlampava (bilo je u opticaju i boljih osumnjičenih od navodnih satanista – očevi dvojice dečaka, dve lokalne barabe i misteriozni stranac koji se blatnjav i krvav pojavio u baru tog usudnog dana – ali niko od njih nije ozbiljno istražen), nego i tendenciozna i zlonamerna, sa sve lažnim svedocima i dokaznim materijalom, te namernim zatrpavanjem tima odbrane sa irelevantnim dokazima. Dodajmo na to i porotu sačinjenu od priprostih ljudi, pritisak lokalne zajednice i sudiju koji je popustljiv prema tužiocima, ali ne i prema odbrani, pa je jasno da je suđenje trojici tinejdžera - navodnih satanista najviše ličilo na lov na veštice.
 
Samo suđenje je veoma nalik na brojna filmska suđenja, sa malim odmakom da nije u pitanju tipična “justice hero” priča. Zato ćemo se u pozadini suđenja upoznati sa meštanima, ožalošćenima, besnom ruljom i nesposobnom policijom. Ipak, za razliku od Egoyanovog najprominentnijeg The Sweet Hereafter (1997) koji se bavi traumama lokalne zajednice nakon nesreće školskog autobusa, ovde Egoyan ne ulazi preduboko u unutrašnji svet svojh likova, nego daje relativno plitku panoramsku sliku. Tu su bolom shrvana majka (Witherspoon) i dominantni očuh jednog od ubijenih (Nivola) koji se malo čudno ponaša, otac drugog ubijenog dečaka (Durand) koji koristi medijsku pažnju i dodaje ulje na vatru panike, muljatorka (Enos) koja servira policiji prigodna lažna svedočenja da sačuva svoju kožu i Damienov bivši “parole officer” (Koteas) koji Damienovo tinejdžersko-pobunjeničko brbljanje uzima kao nepobitni dokaz za satanističku aktivnost, kao i jedan od lokalnih dilbera (DeHaan) koji možda ima veze sa ubistvom, a možda i ne. Tu su još sveštenik, šerifi, televizijske ekipe i ogorčena rulja.
 
Od svih silnih likova i odličnih glumaca kojima su uloge poverene skoro niko ne dolazi do izražaja. Firth i Witherspoonova su najzastupljeniji u filmu i imaju makar nagoveštaj karaktera, dok su ostali uglavnom karikaturani. Firth čak ima i pozadinsku priču, istina prepunu opštih mesta o razvodu, usamljenosti i idealima. Naprosto, likova je previše i jedan drugog guše, pa nam nije previše stalo do njih i njihovih sudbina, samo bi morali biti snimljeni u tipičnom “talking head” maniru i potpisani, pa bi Devil's Knot u potpunosti izgledao kao televizijski specijal na temu West Memphis trojke.
Ono što o filmu donekle popravlja utisak je zanatska veština sa kojom je snimljen. Kadrovi su sjajno posloženi i oslikavaju emocije likova, a scena pretraživnja šume pre nego što su otkrivena tela dečaka slučajno ili namerno podseća na antologijsku pretragu polja iz Egoyanovog legendarnog filma Exotica (1994). Dobar vizuelni identitet je podvučen sa sjajnom tonskom shemom i obiljem zvukova prirode.
 
Kao što sam na početku rekao, muči me koncept filma. Za doku-dramu suviše brzo prolazi kroz sve aspekte zločina,istrage i suđenja, pa će neupućenom gledaocu biti teže pratljiv. Sa druge strane, nekome ko poznaje slučaj Devil's Knot ne nudi ništa novo i nepoznato, nego samo ponavlja poznate stvari i ostaje inferioran prema dokumentarcima na istu temu. Egoyan je dosta liričan autor i često slika ljudske patnje i zablude, i svakako je autor sa znanjem i stavom, sposoban da se savršeno artikulirano izrazi, ali ovde to ne čini. Razlog je nebitan, može biti sasvim obično ljudsko poštovanje prema onima na koje su događaji ostavili traumu. Egoyan sa Devil's Knot ne ide nikamo, a mogućnosti su brojne: odlazak u anatomiju jedne panike ili moralnih panika kao takvih, ili politički, filozofski, religijski i socijalni stav. Konačni utisak je da je Devil's Knot propustio priliku da bude dobar, potresan i aktuelan film. Šteta.