28.6.14

Non Stop

2014.
Režija: Jaume Collet-Serra
Scenario: John W. Richardson, Chris Roach, Ryan Engle
Uloge: Liam Neeson, Julianne Moore, Scoot McNairy, Michelle Dockery, Nate Parker, Corey Stoll, Lupita Nyong'o, Omar Metwally, Anson Mount

Moram priznati da nisam zaljubljenik u filmove o otmicama aviona, ali da ću svejedno odgledati većinu takvih filmova. Klaustrofobična atmosfera je zabavna, poletanje, sletanje, ljudski strahovi, sve što već sleduje. Tu i tamo se desi kakav obračun ili tuča na tesnom  prostoru i to je jednostavno zabavno. Manje je bitno jesu li protivnici arapski teroristi, ruski plaćenici ili suludi osvetnici. Problem kod takvih filmova je najčešće veoma tipska dramaturgija i veoma tanka karakterizacija. Tu je obavezno neočekivani heroj, bio on kukavni analitičar, kao u Executive Decision ili američki predsednik lično, kao u Air Force One. Tu su tipski bau-bau zlikovci, te putnici i osoblje sa možda malo više karaktera od prosečnih statista.

Non Stop je takav film, smešten visoko u zraku, sa dve ili tri sjajne akcione scene i sasvim pristojnim CGI-jem. Zaplet je poprilično „nacrtan“ na samom početku, ali zbog toga ništa manje neverovatan, a rasplet posve nelogičan, uz potpuno proizvoljnu motivaciju likova. Ono što je dodatak tipičnoj avionskoj priči je tipična detektivska priča nalik na romane Agathe Christie koja zauzima veći deo minutaže.
Naš heroj je Bill Marks (Neeson), „vazdušni šerif“ sa ozbiljnim problemima. Na posao dolazi vidno pripit, sa ljudima ulazi u sukobe, a kolege i nadređeni mu ne veruju. U toku filma će njegovo ponašanje biti razjašnjeno, ali za samu radnju filma najbitnije da on baš i ne voli letenje.  Čim nekako preživi poletanje, dobija poruku na mobilni telefon (svako ko je jednom bio u avionu zna da se mobilni telefoni gase u roku od omah) da će nepoznati počinilac ubiti po jednu osobu na svakih 20 minuta ako mu se ne isplati 150 miliona dolara na zadati račun. Bill mora da otkrije ko je otmičar, a nikako mu ne ide u prilog to što mu ekipa na zemlji ne veruje, a za to imaju dobar razlog: račun na koji treba uplatiti je njegov. Ne ide mu u prilog ni to što je posada u avionu relativno nova, a ni to što ne može baš verovati svim putnicima.
Može verovati Jenny (Moore), ženi na susednom sedištu i možda pilotima i jednoj stjuardesi Nancy (Dockery). Od ostatka putnika koji nisu statisti tu su jedan profa (McNairy), jedan informatičar (Parker), jedan lagano rasistički nastrojeni policajac (Stoll) i jedan arapski doktor (Metwally). Tu je i jedan Billov kolega (Mount) koji se ponaša prilično čudno, ali i „oscarovka“ Lupita Nyong'o u ulozi stjuardese koju je mogla odigrati bilo koja prava stjuardesa. Istini za volju, ulogu je pogodila mnogo ranije nego što je dobila priznanje od Akademije.
Jasno je da kad akcija zakuca na vrata, logika iskače kroz prozor. Pitanje je samo da li je akcija dovoljno zabavna da se ne primeti odsustvo logike. Non Stop je na tom području sasvim pristojan, ali ne i impresivan. Neke od scena su odlične i napete, ali puno je tu praznog hoda. Drugi način da se preskoči muljava logika je aktuelan pod-tekst filma, a Non Stop tu ne briljira, iako pokušava da se predstavi kao kritika dogme „sigurnosti“ koja se uspostavila posle 9/11.
Španski reditelj Jaume Collet-Serra nije neko značajno ime i više se dokazao kao provereni štancer žanrovskih filmova, a najviše akcijada. Sa Liamom Neesonom je već sarađivao na Unknown (2011). Kada smo kod Neesona, možemo primetiti da se svake godine pojavi po jedna njegova akcijada, od Taken franšize nadalje, te da je njegova karijera krenula ne baš čestim putem: od dramskih prema akcionim ulogama. Neeson ih odrađuje sasvim dobro, u formi je i uverljiv kao akcioni heroj, ali svejedno ostaje utisak da je glumac njegovog kalibra sposoban za zahtevnije uloge od akcionih.  U ovom filmu slično važi i za Julianne Moore koja je uobičajeno sjajna u svojoj veoma neimpresivnoj ulozi, ali ostaje utisak o neiskorištenom potencijalu. Recimo da bi ona mogla da bude zanimljiv negativac. Ostali glumci, mahom poznati sa televizije, ovde služe uglavnom kao dekor igrajući u velikoj meri tipske likove.
I tu dolazimo do centralnog problema: priče u kojoj nema puno prostora za varijacije i scenarija koji je u priličnoj meri „paint by numbers“. Kratka ekspozicija, razrada, nasumični obrati, velika govorancija i najveći obrat i objašnjenje pred kraj, eksplozija, sletanje i kraj. Scenaristi su debitanti sveži sa akademije i to je poprilično očito. I pored toga Non Stop je relativno zabavna akcijada i žvaka za mozak, ni bolja ni lošija od drugih avionskih filmova.