The Sacrament

2013.

scenario i težija: Ti West

uloge: AJ Bowen, Kentucker Audley, Joe Swanberg, Amy Seimetz, Gene Jones

The Sacrament je pravi horor, ali u njemu nema puno žanrovskih standardnih strašila poput vanzemaljaca, duhova, vampira ili psihopata sa noževima. I to je malo neobično, jer kreativni tim iza filma sačinjavaju dva veoma žanrovska autora: Ti West, ljubitelj žanrovskih pulp klasika iz 70-ih koji se u svojim filmovima uglavnom fura na retro i Eli Roth, ljubitelj ekstremnog nasilja i jedna od najvećih “torture porn” faca. The Sacrament ne liči na nešto što bi bilo koji od njih, a još manje zajedničkim snagama snimili.

Pred nama je inteligentan i promišljen materijal snimljen u mockumentary / found footage tehnici koji jedan stari i poznati stvarni događaj (masovno samoubistvo u Jonestownu) od pre 35 godina dovodi u moderni kontekst. Iako je priča uglavnom poznata iz informativnih medija, filmskih adaptacija i sa “true crime” kanala, a tehnička sredstva skoro iscrpljena, The Sacrament je izuzetno zanimljiv film, jedan od retkih u kojima je to što priča toliko bitno da je moguće skoro potpuno zanemariti objektivne mane, rupe u priči i odsustvo elementarne logike.

 

Link između stvarnog događaja i mockumentary tehnike je stvarno postojeća medijska kuća Vice, poznata po neobičnom i subjektivnom novinarskom pristupu zvanom “immersion” (što bi se slobodno dalo prevesti kao uživljavanje). Radi se o pristupu veoma subjektivnom (skoro nalik na gonzo), gde se stav i lični doživljaj postavlja u centar, i na osnovu toga se traže činjenice kojima se to potkrepljuje. To saznajemo na uvodnim karticama.

Naravno, tu ima tipičnog monologa (“svega sam se nagledao, ali ovo još nisam video”) i post-festum snimaka koji nam pravi “spoiler” da nećemo gledati baš nađene snimke. Naš protagonista i narator je novinar Sam (Bowen) koji istražuje priču koju mu je nabacio fotograf Patrick (Audley). Radi se o Patrickovoj sestri Caroline (Seimetz) koja se priključila zatvorenoj hrišćanskoj komuni ne bi li se skinula sa dopa. Štos je u tome što je komuna previše zatvorena da bi se smatrala bezopasnom, a i nedavno se preselila negde sa Juga duboko u prašumu Južne Amerike. Sam prihvata da to istraži, sa njim i Patrickom ide i kamerman Jake (Swanberg).

Stvari ne deluju nimalo prijateljski kad konačno stignu do ranča. Ima nekoliko punktova sa naoružanim stražarima, meštani komune nisu raspoloženi za razgovor i izbegavaju kameru, a sa razglasa se čuje autoritativni muški glas. Sva sreća pa Caroline izgleda dobro i zdravo, vesela je i nudi se da upozna goste sa vođom sekte, misterioznim Ocem (Jones). Ubrzo zatim se i neki od lokalaca otvore i govore o tome kako su u komuni našli sreću ne samo iz religijskih razloga, nego i u pokušaju da naprave jedan novi, ekološki osvešćen, egalitarni i održivi ekonomski sistem. Suprotni utisci su znak za alarm.

 

Otac će se pokazati kao jedna od onih tipičnih američkih mitskih figura (od prodavaca zmijskog ulja do propovednika u There Will Be Blood), sa južnjačkim akcentom, veoma dobro osmišljenom pričom koja liči na “no nonsense” pristup. Svako pitanje će okrenuti i poentirati na tome da je komuna jedini mogući pasivni i pacifistički odgovor na imperijalizam, siromaštvo, korupciju i rasizam u modernoj Americi. Kao i cela ta komuna, i Otac je vrhunski sumnjiv lik, koji u jednom trenutku pokušava da obrlati goste, a u drugom im polu-otvoreno preti.

Kroz nekoliko narativnih rupa, film će skrenuti u tipični “found footage” klip sa neurotičnom kamerom iz ruke, jurnjavom i bežanijom, a sve će kulminirati slabo objašnjenim sukobima i samoubistvom. Ključni lik za razumevanje je Otac, ali mnogo toga oko njega nije objašnjeno. Je li on zaista veruje u svoje propovedi ili je samo prodavac magle? Je li masovno trovanje planirano i sa kojom namerom?

Kamera je efektna, a kvalitet slike je profesionalan, za šta su iskorišćene pozadine likova (novinari i fotografi), a montaža fluidna, tako da sve zaista izgleda kao kvalitetno novinsko istraživanje. Gluma je isto na visokom nivou, a Gene Jones se u tome posebno ističe. Istina, on ima najviše kvalitetnog teksta i materijala za odigrati, dok su ostali likovi uglavnom jednodimenzionalni. Nevolje u dramaturgiji i logičkom povezivanju su tu, i to čini potencijalno ubistvenu kombinaciju ako je priča toliko poznata, ali ovde, začudo, ne smetaju mnogo.

 

The Sacrament je inteligentan film, iako ne preterano inovativan i ambiciozan. Jedna njegova prednost je aktuelnost, iako priča priču staru 35 godina. Autori pravilno povezuju krize kapitalizma onda i sada, bazično je to ista, ciklična stvar, i upozoravaju na fatalnu privlačnost harizmatičnih diktatura i lepo sročenih zabluda. Komuna u filmu je nepoverljiva prema strancima kao kakvo fašističko društvo, dok je njen svakodnevni život, pa... komunistički u kojem svako radi koliko može i uzima koliko mu treba.

Ali oprez: nijedno nazovi egalitarno društvo nije potpuno jednako. O tome je pisao Orwell u briljantnoj Životinjskoj farmi (“sve životinje su jednake, ali su neke jednakije od drugih”), a i imali smo prilike da se kroz istoriju uverimo. Takvi eksperimenti na nivou celih država (Kulturna revolucija u Kini, Pol Potov režim u Kambodži) su znali da odnesu na milione ljudskih života. Svaki totalitarni sistem ima Vođu, poluge sile i masu. Pomislite o tome kada poželite da se pojavi neko i sredi stvari.

Kao prilog za odbranu demokratije od svih uzurpatora, The Sacrament ima moju apsolutnu preporuku.