4.7.14

Anna / Mindscape


2013.
režija: Jorge Dorado
scenario: Guy Holmes, Martha Holmes
uloge: Mark Strong, Taissa Farmiga, Brian Cox, Indira Varma, Saskia Reeves, Richard Dillane

Svake godine se pojavi gomila psiho-trilera koji balansiraju na granici realnog i ezoteričnog i to je potpuno razumljiv trend. Mi volimo da verujemo u magičnu moć uma, u hipnoze, projekcije, snove... Hollywood je pomalo digao ruke od takvih filmova, vremena su se promenila, ukus mase se vratio na eksplozije, super-heroje i obračune sa Rusima, Arapima i Kinezima, ali to ne znači da psiho-trileri nisu dovoljno profitabilni za nezavisnu, B produkciju ili široke koprodukcije. Takav film je i Anna, radnog naziva Mindscape, snimljen u širokoj američko-evropskoj koprodukciji sa većinom britanskim glumcima.
Zamislite neki paralelni svet u stilu Inceptiona gde je prekopavanje po sećanjima legitimni istražni postupak. Još uvek nemamo korporacije koje preko elaborirane industrijske špijunaže vladaju svetom, ali imamo “mentalne detektive” koji rade za takve firme. Na početku filma imamo televizijsku vest u pozadini o skandalu sa senatorom koji radi za “mentalni” lobi.
Naš junak je John Washington (Strong), mentalni detektiv koji je dotakao dno svog profesionalnog života nakon ženine smrti i blažeg šloga usled iscrpljenosti poslom. Sada je i u finansijskim problemima i hitno mu treba posao. Njegov šef (Cox) mu daje naizgled lak zadatak: nesrećna tinejdžerka iz bogataške kuće po imenu Anna (Farmiga) već danima štrajkuje glađu, a na njemu je da ispita zašto je to tako i da je natera da nešto baci u kljun. Međutim, nije sve kako se čini, i Annini problemi su veći i kompleksniji od loše ishrane.
 
Odmah nam je jasno za Annu da je inteligentna, ali beskrajno čudna, a da situacija u njenoj kući nije nikako normalna. Majka (Reeves) je alkoholičarka, a očuh (Dillane) je neverovatni ljigavac koji uporno navija da se Annu smesti u instituciju zatvorenog tipa kako bi on upravljao njenim fondom. U hipnotičkim seansama pojaviće se indicije da se Anna napatila u životu, čak indicije fizičkog i seksualnog zlostavljanja kod kuće.
Pa ipak, Anna nije ni u kom slučaju nevino dete. Ona je sposobna distorzirati realnost, projektovati se i čak lažirati svoja sećanja. Između nje i Johna se odvija partija mentalnog sparinga i zapravo ne znamo, ali možemo pretpostaviti ko tu drži konce u svojim rukama. U solidno odmerenom tempu, nekoliko obrata dalje, film odlazi u generički ispreokretan kraj koji bi možda bio šokantan ranih 90-ih, ali koji se do sada potrošio.
U poslednje vreme sve je više američkih filmova (po stilu i izrazu) snimljenih sa evropskim sredstvima, ponekad čak kompletno na lokacijama u Evropi. Ne znam zašto, ali takve produkcije često angažiraju britanske glumce (možda su jeftiniji) da glume Amerikance, što je rizično. U Anni to još prolazi glatko, niko se ne muči previše sa akcentom i moguće je zamisliti celu priču negde na severoistoku Sjedinjenih Država. Zanimljivo je gledati Marka Stronga, standardnog negativca u filmovima Guya Ritchija koji pomalo podseća na uglađeniju verziju Jasona Stathama, kako igra generalno pozitivnog lika. Taissa Farmiga ima isti tip eterične lepote kao i starija joj sestra Vera, a eterične, povučene, inteligentne klinke umeju da deluju strašno. Njoj ne ide u prilog što su joj replike ogromne i beživotne, pravi monolozi koji možda otkrivaju više radnje nego što je potrebno. Ipak, Strong i Farmiga imaju solidnu hemiju na ekranu i uspevaju da nam drže pažnju, čak i da nas uvere da je njihovo mentalno “obaranje ruku” fer borba. Ostali glumci su uglavnom neiskorišteni i zarobljeni sa jednodimenzionalnim, pasivnim likovima.
 
Centralni problem filma je generička, milion puta ispričana priča i nevešt, diletantski scenario. Guy i Martha Holmes su debitanti i za očekivati je da nemaju iskustva. Međutim, njihova priča je prepuna opštih mesta, nedorađena i neispolirana, dok je scenario opterećen replikama koje variraju od banalnih do besmislenih, a rešenja za centralnu misteriju i sve manje misterije su nagoveštena prilično nesuptilno otprilike istovremeno kako se misterija pojavi. Jasno nam je kuda film ide. I reditelj Jorge Dorado nema iskustva kao reditelj “feature” filmova, ali ima solidnu kolekciju kratkometražnih filmova i reference kao asistent reditelja ili “second unit” reditelj. To znači da je dovoljno vešt da upotrebljava tehniku, tehnologiju i efekte i drži napetost, kao i da solidno tempira šokove i povremene “jump scare” momente. Da je iskusniji, verovatno da bi uspeo da preradi scenario u dovoljnoj meri da ne bi bio providan.
Sve u svemu, Anna je prosečan ili tek nešto natprosečan film, apsolutno gledljiv, čak i umereno zabavan, ako ćemo govoriti o lakoj zabavi. Nema tu ničeg preterano pametnog, usuđujem se reći ni novog. Ipak, kada pogledamo neiskusnu autorsku ekipu i čudno posloženu produkciju, Anna je još i pristojan film. Ako ništa drugo, nema pretencioznosti i foliranja da je art film ili da je išta više od prolazne zabave, i to treba poštovati.