17.7.14

The Quiet Ones

2014.
režija: John Pogue
scenario: John Pogue, Craig Rosenberg, Oren Moverman, Tom de Ville
uloge: Jared Harris, Sam Claflin, Olivia Cooke, Erin Richards, Rory Fleck-Byrne

Budimo iskreni, očekivanja od ovakvog filma ne smeju biti visoka. Najpoznatije ime u kreativnom timu je John Pogue, scenarista kome je ovo drugi pokušaj režije, a čiji su najpoznatiji spisateljski krediti trilogija Skulls i očajni remake Rollerball (2002). Istina, ko-scenaristi Rosenberg i Moverman imaju i nešto zvučnijih dostignuća, ali sve to je još uvek prilično mršavo. Nimalo poverenja ne uliva ni činjenica da se sa premijerom čekalo više od godinu dana od trenutka snimanja, takva stvar prosto govori o problemima u post-produkciji, a pre svega u marketingu relativno nekvalitetnog filmskog proizvoda.
Sa pozitivne strane, u pitanju je horor, žanr koji ne sme biti dosadan čak ni kada je film loš, i to još u produkciji kultne britanske kuće Hammer koja postoji na sceni već 50-ak godina i izbacila je nešto kultnih filmova. Problem sa horor filmovima je isti kao sa popularnom žestokom muzikom: jako zavise od trendova i dosta često ne donose ništa novo i drugačije.
The Quiet Ones je primer toga. Film se vozi na standardnu priču o paranormalnom, egzorcizmu, veri i skepsi i neizbežnim eksperimentima na ljudima. A sve to je začinjeno još sa dokumentarnim snimcima u formatima od 8 i 16 mm u nekakvoj simulaciji još uvek neumrlog “found footage” trenda.
Priča se dešava 70-ih u univerzitetskom okruženju. Nakon uvodne kartice “based on actual events” (koja je totalni bullshit, btw, iako postoje indicije da su neki veselnici pokušali slične eksperimente u Kanadi, ali bez toliko ljudskih žrtava), upoznajemo profesora Couplanda (Harris) koji ne veruje u paranormalno i želi da dokaže da je “paranormalno ponašanje” objašnjivo sa distorzijom realnosti ili nekim drugim psihičkim poremećajem. U te svrhe on ispituje očigledno izmoždenu devojku Jane (Cooke), u nadi da će je izlečiti i dokazati nepostojanje natprirodnog. U tome mu pomaže grupa studenata: Brian (Claflin), Krissi (Richards) i Harry (Fleck-Byrne). Oni asistiraju i dokumentuju istraživanje.
Frka nastaje kada univerzitetske face zavrnu slavinu sa lovom. Profesor ne odustaje, čak ni kada bi svako razuman shvatio da mu je teza nedokaziva, pa svoju trupu volontera vodi sa sobom u izolovanu staru kuću sa škripavim podovima i lošim instalacijama. Među njim i Brianom se pomalja rivalitet, jer Brian nije uveren u profesorovu uračuljivost i nikako mu se ne sviđa kako profesor maltretira nesrećnu Jane, koja na sve odgovara sa sve paranormalnijim i paranormalnijim ponašanjem, telekinezom i slično. Priča se da se u njoj nastanio drevni demon, a navodno su takvi slučajevi zabeleženi i ranije.
Film vrlo polako gradi svoju atmosferu, toliko da je prva polovina nedotupavno dosadna, do te mere da može da vam ogadi ceo film i natera vas da isključite. Kada najpre mali, pa onda sve veći “jump scare” momenti krenu da iskaču može biti već prekasno. Klimaks pred kraj filma je napet i krvav, ali ne donosi ništa novo da bi se iskupio za svu dosadu i svaki kliše kroz koji je film prošao. Usput je kamera naporna do granice teškog smaranja sa svojim konstantnim šaltanjem u formatima od normalnih do “found footage”. Okruženje Britanije 70-ih je zanimljivo, kao i muzika, a oba funkcionišu kao posveta boljim (“kultnijim”) danima produkcijske kuće Hammer.
Ni gluma nije fascinantna, iako su dva relativno velika imena za ovako mali i nebitan film. Jared Harris glumi koliko mora da naplati honorar, a ponekad klizi u afektiranje, a Sam Claflin očito tada nije još bio u usponu u kojem je danas (zahvaljujući The Hunger Games franšizi) i to se vidi. Olivia Cooke nam donosi standardni repertoar devojke “opsednute đavolom”, dok su ostali čisti višak. The Quiet Ones nije vredan vašeg vremena. Preskočiti.