11.7.14

The Lego Movie




2014.
režija: Phil Lord, Christopher Miller
scenario: Phil Lord, Christopher Miller, Dan Hageman, Kevin Hageman
glasovi: Chris Pratt, Will Arnett, Elizabeth Banks, Alison Brie, Will Ferrell, Morgan Freeman, Jonah Hill, Channing Tatum, Liam Neeson, Nick Offerman, Shaquille O'Neal

Lego kocke su igračke za decu i odrasle. To je fakat, ali ujedno i poruka 100-minutne reklame maskirane u film pod imenom The Lego Movie. Štos je, međutim, u tome što lego kocke, kao i playmobile i druge elaborirane, franšizne igračke sa brojnim i skupim setovima deca i odrasli doživljavaju na potpuno različite načine. Deca se sa tim igračkama igraju, slobodno i kreativno. Odrasli od njih prave skulpture, često prema instrukcijama i one su zamišljene da večno ostanu takve kakve jesu. Tema ovog filma koji se većinom dešava u animiranom lego-svetu, sa kratkim izletima u realni svet u kojem otac razgovara sa sinom je upravo ta različita percepcija igračaka / konstruktivnih jedinica, ali i implikacije toga na stanje stvari u današnjem svetu.
Kao što sam već rekao, najveći deo filma se odvija u animiranom lego-svetu. U prologu vidimo kako Lord Business (Ferrell) uspe da se domogne najmoćnijeg oružja pomoću kojeg želi da zavlada svetom, podeli ga u striktne i neporozne svetove poznate iz lego kompleta (moderni svet, SF, pirati, western, Star Wars i ostalo – u filmu kažu nema potrebe za nabrajanjem). Stari mudrac (Freeman) će ga gađati sa rimovanim proročanstvom da će se pojaviti Izabrani koji će pronaći “a piece of resistance” i sprečiti ga u naumu.

Naš Izabrani će biti zapravo običan građevinski radnik bez trunke mašte po imenu Emmet (Pratt). Potpomognut mudracem, alternativnom ženskom čije je najnovije ime Wyldstyle (Banks), Batmanom (Arnett), UniKitty (Brie) – mešavinom jednoroga i Hello Kitty, piratskim kapetanom Metalbeardom (Offerman) i drugim lego-drugarima, on će pokušati da stane na put Lord Businessu i njegovim pomagačima, gomili robotskih Mikromenadžera i Good Cop / Bad Copu (Neeson). U pitanju je klasična dečija avantura.
Avantura je dečija i predvidljiva i hvata svaki pop-kulturni kliše od animiranih filmova i lego-sveta do filmskih žanrova na način koji pomalo podseća na Spielberga i Lucasa dok su pravili zabavne filmove za klince. U poplavi neveštih ekranizacija kompjuterskih igrica i tupavo napisanih priča po motivima “action figures” igračaka (Transformers, G.I. Joe), ovako lagan i neozbiljan film o legićima dolazi kao osveženje. Problem sa njim je na drugom mestu.
Što se tiče pop-kulturnih referenci, one su plitke, ima ih previše, i pojavljuju se prečesto. Neke od njih su upotrebljive, ali većina deluje kao trućanje i nimalo duhoviti pokušaj humora. Osim što su umarajuće, za pretpostaviti je da će današnjim klincima uglavnom biti nezanimljive. Reference su redovna štaka hollywoodskog humora u pokušaju, i vrlo brzo se troše, pa se jednako tako i zaboravljaju.

Drugi i mnogo veći problem je što autori pokušavaju da jednu predvidljivu, laganu, blesavu pričicu spoje sa veoma komplikovanim kontekstom današnjeg sveta. Bilo je toga i u drugim dečijim animiranim filmovima i to nije uvek uspevalo kao u savremenim stripovskim blockbusterima namenjenim “geekovskoj” publici, ali u The Lego Movie taj spoj ne deluje nimalo glatko. Poveznica sa stvarnim svetom je blatantna, očita, vulgarna i na liniji standardnog neo-levičarskog preseransa, bez ikakve varijacije na temu, tako da ne deluje nimalo iskreno. Posebno je tupavo, ako ne i licemerno to što Hollywood i Lego korporacija kritikuju korporativnu kulturu i svet od kojeg veoma dobro zarađuju i žive.
Pada mi na pamet Wall-E, simpatični animirani film o robotu koji u budućnosti čisti napuštenu Zemlju. Osnovna edukativna linija filma je bila ekološka, jednako prihvatljiva svima, a ljudi su kritikovani zbog lenjosti i oslanjanja na instant. U tom filmu je bilo dubine koju Lego pokušava da dostigne, ali mu svakako izmiče i gubi se u moru prečestih, a nedovoljno dobrih štoseva.
Ono što će biti zanimljivo starijim gledaocima, naročito onima kojima lego kocke nisu paralelni univerzum i vremenska kapsula u detinjstvo, su pre svega hollywoodske i šoubiznis reference. Pojavljuje se Shaq, makar na nekoliko sekundi i evocira uspomene na 90-te i Space Jam. Channing Tatum i Jonah Hill, zvezde Jump Street serijala, čiji autori Lord i Miller stoje i iza The Lego Movie, ovde se pojavljuju kao Superman i Green Lantern u fazi stalne sitna svađe i izbegavanja. Morgan Freeman je naravno mudrac, prosto zato što ima glas kao mudrac. Možda najzanimljivija pojava je Liam Neeson u tipičnoj ulozi policajca sa tipičnim “paddy” irskim akcentom koji se probija negde odozdo. U tom svetlu i sa te strane, The Lego Movie je solidno zezanje za ljude koji i inače prate novije filmove.

Problem nije ni u jednom segmentu pojedinačno, za svaki od njih znamo vrlo dobro zašto je tu i kako je tu. Animacija je glatka i korektna, kruže glasine da su sve strukture prvo bile složene od pravih kockica, pa tek onda puštene na rendering. Priča tipična za dečiju avanturu, podtekst, humor i reference su povremeno duhoviti. Problem ovog filmčića je u disbalansu: mi ne znamo kome je on namenjen, jer je namenjen svima i nikom posebno. Delovi koji će klincima biti zanimljiviji, odraslima će biti dosadnjikavi, delovi za “geekove” će biti dosadni ostalima, a politički, korporativni i filozofski kontekst ostaće nejasan i klincima i apolitičnim ljudima.
Kritikovanje korporacija i biznisa u filmu koji je bazično “product placement” je licemrno i može biti kap koja preliva čašu, ali daleko je od jedinog, osnovnog ili makar najvećeg problema. The Lego Movie je klasičan primer smućkaj-pa-prospi i za-nekoga-sve-za-svakog-ponešto kinematografije. Toliko je natrpan svim i svačim da će uskoro biti zaboravljen. “Box Office” je prebrojan i rezultati su dobri, DVD i VOD tržište će doneti još novca studiju. A ni u Lego korporaciji nemaju razloga da budu nezadovoljni. Film možda nije ništa posebno, ali je sasvim dobra reklama za ionako dobar proizvod.