15.7.14

The Missing Picture / L'image manquante


2013.
režija: Rithy Panh
scenario: Rithy Panh, Jean-Baptiste Phou

Rithy Panh je dovoljno poznato ime u svetu dokumentarnog filma, ali možda nije loše ponoviti njegovu biografiju. Rođen je i odrastao u Kambodži, a sa trinaest godina je bio odveden iz rodnog grada i odvojen od roditelja, te teran od jednog radnog kampa do drugog, gde je rmbao kao konj i gladovao kao pas. Na kraju mu je uspelo da pobegne prvo u Tajland, a zatim u Francusku, gde je završio studije filma i političkih nauka. Uglavnom snima filmove o gresima svoje otadžbine i o njenom nekadašnjem zločinačkom režimu.
Priča nam je uglavnom poznata. Crveni Kmeri su 1975. preuzeli vlast u Kambodži i pokušali da uspostave utopiju na temelju agrarnog komunizma i institucionalnog primitivizma. Normalne stvari poput naočara, pristojnog obrazovanja ili znanja “okupatorskog” francuskog jezika su mogle značiti smrtnu presudu za čoveka, nezavisno od njegove rase i klase. Gradovi su ispražnjeni i pretvoreni u zatvore i vojne logore, a populacija je poterana u radne kampove na selu i divljini. Familije su rastavljene i ispiranje mozga (naročito deci i omladini) je bila mera kontrole u pokušaju da se ostvari utopija. Konačni bilans je 2 miliona mrtvih, ubijenih, izgladnjivanih i iscrpljivanih do smrti (procentualno najveći pomor populacije jedne zemlje u istoriji) i ko zna koliko nestalih, izbeglih i interno raseljenih.

Ne treba mnogo pameti da bi se zaključilo da projekat utopije neće nikada uspeti. Prosto, klima je takva da su temperature previsoke da bi uspevale profitabilne evropske i američke žitarice, a vode ima ili nedovoljno ili previše, ali nikada onoliko koliko je potrebno. Treba razumeti te jadnike koji su na tu kretensku propagandu i pervertiranu ideologiju između pogrešno shvaćenog Marxa i Rousseaua naseli, oni su bili jadni, bedni i gladni, patili su u feudalnom, kolonijalnom i post-kolonijalnom sistemu i pridružili se ekstremistima revolucije. Treba razumeti i one koji su se revoluciji priključili kasnije, neki su bili oportunistička goveda, dok su drugi bili klinci koji dalje od režimskih slogana nisu ni čuli. Oni koji mi posebno idu na živce u celoj toj priči su preteča današnjih hipstera, večiti kontraši, mamini i tatini sinovi koji su sedeli u udobnim stanovima Pariza, Berlina i Amsterdama, išli na prestižne univerzitete i ložili se na Maove govore i slogane Pola Pota. Ti salonski levičari su stvarno neopevani smradovi i film ih u nekoliko rečenica apostrofira, ali oni nisu tu centralna tema.
Ono što na narativnom nivou čini razliku između The Missing Picture i tematski sličnog filma The Killing Fields (1983) je u tonu naracije. The Killing Fields je vrlo klasično intoniran film, dramatičan na svim nivoima, politički i istorijski korektan, reklo bi se rađen za najširu globalnu publiku. The Missing Picture je od početka do kraja lična priča jednog čoveka, bez pretenzija da bude objektivna ili univerzalna, puna žuči, tuge, besa, nostalgije i otpora, i, na koncu konca, iskrenija od iskrenosti i istinitija od istine. Pritom su autorovi motivi plemeniti, on sam želi da pronađe izgubljene slike, da ispravi distorzirana sećanja i nađe unutrašnji mir.
U tu svrhu Panh upotrebljava dve potpuno suprotne tehnike: sa jedne strane imamo očekivane arhivske snimke, što režimskih propagandnih filmova, što istinski “found footage” u vidu predrevolucionarnih snimaka koji su nekako preživeli spaljivanje ili snimaka propagandista - disidenata. Drugi postupak je nešto nalik animaciji. U pitanju su instalacije, diorame napravljene od drvenih, ručno izdeljanih i ručno ofarbanih figurina, To odlično služi ideji rekonstrukcije autorovih sećanja, a same figurine su u isto vreme detaljne i apstraktne, kao što su naša sećanja na traumatične trenutke istovremeno živa i nepouzdana.

Figurine su statične, ali su diorame često ogromne i elaborirane, pa kamera koja klizi preko njih daje određenu dozu dinamike. Već to je dovoljno da The Missing Picture bude izuzetno dobar i inovativan film. Panh, međutim, ima još jedan trik: prostu montažu figurina i instalagija u arhivske snimke, ali i projekciju arhivskog materijala na veštački napravljenu scenu.
Panh će se osvrnuti i na svoje kinematografske početke, kada je kao dečarac posmatrao suseda filmaša kako snima i montira filmove po ugledu na zapadne, ali i azijske kinematografije, najviše Bollywood. Kinematografija je imala značajno mesto u komunističkoj propagandi još od Oktobarske revolucije, imaće je i kod Pola Pota, a svi nepoćudni autori i umetnici će među prvima nastradati. Sused koji je svojim filmovima verovatno uveseljavao publiku je verovatno doživeo istu sudbinu kao i autorov brat koji je svirao zapadnjačku muziku po igrankama ili njegovi roditelji, pristojni ljudi, učitelji, umrli usled iscrpljenosti od rintanja i gladovanja. Autor prema svemu tome osećati gorčinu, ali ga možemo razumeti.

The Missing Picture je nominovan za Oscara u konkurenciji stranog filma i to potpuno zasluženo. U nekoj manje oštroj konkurenciji bi moža i osvojio nagradu, ali ove godine je u toj kategoriji vladala neverovatna gužva odličnih filmova koji su bili ili društvene ili estetske izjave. U tom društvu, možda je The Missing Picture bio previše mali, ličan i atipično snimljen film. Postavlja se pitanje da li bi bolje prošao u konkurenciji dokumentarnog filma, gde je nešto razvikaniji potresni i eksperimentalni dokumentarac The Act of Killing (koji tera počinioce političkih ubistava u Indoneziji da svoje grozne činove ponove kroz mjuzikl) izvisio za kipić koji je, prema svim očekivanjima, morao da dobije.
The Missing Picture je film koji morate pogledati ako cenite filmove. U njemu ćete naći i nešto dokumentarističkog balansa, ali i jednu iskrenu ispovest, gomilu drame, pa čak i šoka. Nije bitno što vam je priča verovatno poznata, ako je ispričana na pravi način, a ovde je to svakako slučaj, ona će biti vanvremenska. Dodatni komentari Jean-Baptista Phoua nisu previše smetali, ali nisu ni bili neophodni. Pripovedačka tehnika koja ide od dokumentarca do rekonstrukcije i nazad, u dosta pravaca je sjajno uklopljena sa vizuelnim identitetom. Sve u svemu, jedna masna, apsolutna preporuka.
I dobro razmislite kada čujete nekog slatkorečivog tipa sa izraženim kompleksima kako obećava kule i gradove. Možda ćete tražiti izgubljene slike iz sećanja, pošto će vaše prave slike možda već biti uništene kao nepodobne.