25.7.14

The Raid 2: Berandal

2014.
scenario i režija: Gareth Evans
uloge: Iko Uwais, Arifin Putra, Tio Pakusodewo, Oka Antara, Alex Abbad, Cecep Arif Rahman, Julie Estelle, Very Tri Yulisman, Kenichi Endo, Yayan Ruhian, Cok Simbara, Roy Marten

Ako volite borilačke filmove, sigurno ste gledali The Raid. Ako ih ne volite, verovatno ste ga propustili i slično planirate da učinite i sa nastavkom. Ako ne veolite borilačke filmove, a pogledali ste The Raid ili ste bili impresionirani koreografijom i količinom brutalne tuče (borilačka veština upotrebljavana u filmu se zove silan, čisto da pomenem), ili vam je film bio dosadan zbog praktičnog nepostojanja priče. Nastavak je istovremeno i sličan prethodniku (ima tuče koliko vam duša ište, pa još sa veoma uvrnutim i zanimljivim negativcima), i od njega potpuno različit (priča je elaborirana, epskog zamaha, ponekad teška za praćenje zbog zapletenosti i tempa filma). Ako je prvi deo, smešten u jednu zgradu bio Die Hard klon, onda se u nastavku mogu prepoznati brojni filmovi, poput Infernal Affairs trilogije, Godfather trilogije, filmova Takeshi Kitana i nezaobilazni Kill Bill Quentina Tarantina, kao i manga kultura.

Životna i karijerna priča reditelja, Velšanina Garetha Evansa zvuči neverovatno. Njegov prvenac, pulp B film Footsteps mu je obezbedio pažnju manjih festivala, ali ne i sredstva za nastavak karijere. Evans je odlučio da sa ženom Indonežankom ode kod nje doma, prouči borilačku veštinu silan u nekoliko varijanti i o njoj snimi dokumentarni film. Upravo u to doba, silan i kinematografija jugoistočne Azije dobivaju na popularnosti, pre svega kroz jeftine borilačke filmove bazirane samo na tučnjavi i akrobacijama tela, bez kompjuterskih i mehaničkih pomagala (poput čuvenih hongkonških žica). Takav film je Merantau (2009), prva kolaboracija velškog reditelja i indonezijskog silan šampiona Ika Uwaisa, sa kojim Evans dobija pažnju međunarodne publike.
The Raid je došao skoro slučajno, kao kompromisna varijanta. Naime, Evans je imao pripremljen scenario za Berandal, borilački film smešten u milje zatvorskih bandi, ali nije uspeo da skupi sredstva za snimanje, pa je prihvatio kompromis i snimio zaista vešti i akrobatski impresivni The Raid, na jednostavnoj Die Hard premisi pentranja kroz zgradu. Film je postigao neplanirani planetarni uspeh, pa je Evans prepravio scenario za Berandal i uklopio ga kao drugi deo planirane The Raid trilogije.

The Raid 2 počinje nekoliko sati posle prvog dela. Otkrivamo da je boss koga je Rama (Uwais) skenjao tek osrednji boss u zapetljanoj mreži podzemlja Jakarte. Bande su toliko moćne da se sumnja na policijsku korupciju do najvišeg nivoa, komesara Reze (Marten). Rama dobija ultra-tajni zadatak da se infiltrira u redove jednog od kartela, a policija će štititi njegovu familiju od moguće osvete. Istovremeno, negde na selu gine i njegov brat koga je smaknuo sitni, ali ambiciozni mafijaš Bejo (Abbad).
Ramin put infiltracije, logično, vodi kroz zatvor, a cilj je prvo se sprijateljiti sa Ucom (Putra), razmaženim princom kartela kojim kraljuje njegov otac Bangun (Pakusodewo). Rama se u početku drži sam za sebe i privlači Ucovu pažnju kad prebije polovinu zatvorske populacije koristeći samo klozetska vrata. Kada Rama u epskoj tuči u zatvorskom blatu sačuva Ucov život, zadobije dovoljno poverenja da ga Uco odvede svom ocu i da počne da radi za organizaciju. Ono što, pored standardne mafijaške paranoje, komplikuje Ramin život je činjenica da je Uco nestrpljiv da preuzme organizaciju, te da neće prezati ni od čega, pa čak ni od započinjanja krvavog rata bandi sa japanskim klanom koji predvodi Goto (Endo) i uključivanjem ambicioznog i sve moćnijeg Beja u priču...

Toliko o priči, jer onaj koji gleda borilačke akcione filmove zbog priče je jednako lud kao i onaj koji gleda porniće zbog radnje. Ono što sledi je tabačina u svim mogućim oblicima, sa hladnim oružjem i bez njega, sa pucanjem kostiju, razbijanjem lobanja, prerezanim grkljanima, zavrnutim šijama, u malim i velikim prostorima, čak i u autu u pokretu sa sve jurnjavom i puškaranjem, gde likovi koriste scenografiju kao priručno oružje i makar oruđe. Sporedni likovi su upečatljivi barem onoliko koliko su glavni razrađeni. Posebno treba izdvojiti silan majstora i koreografa Yayan Ruhiana koji igra drugačiju ulogu nego u prvom delu. Ovde je on Prakoso, plaćeni ubica maskiran u beskućnika. Tu je i trio finalnih “bossova” (termin treba shvatiti kao u kompjuterskoj igirici) Baseball Bat Guya (Yulisman), Hammer Girl (Estelle) i Assasina (Rahman), kome pripada čast da ima finalnu borbu sa Ramom. Baseball Bat Guy i Hammer Girl su možda čak i malo previše stripovske i “outlandish” pojave za film i ništa drugo do posveta Tarantinu, ali njihovo poreklo je objašnjeno u propratnom stripu namenjenom fanovima. Samo ću reći da su njihovi “stuntovi” neprocenjivi i da su strašni koliko su čudni i malo verovatni.
Borbe su na vrhunskom nivou i izgledaju sjajno, kao i celi film. Vidi se da po prvi put Evans raspolaže sa solidnim budžetom i sa sjajno utreniranom ekipom. Manji problem nastaje kod priče koja je previše zamršena za svoje dobro i za jedan akcioni film. Još jedan od problema je generičnost mafijaša, ali to može biti samo stvar mog evropskog oka kojem Azijati liče jedni na druge poput klonova. Gluma nije na nekom posebnom nivou, ali na to se treba navići jer je to standard kako za azijske akcione filmove, tako za akcione filmove generalno.
Ono što The Raid 2 obećava, to i donosi, i to u velikim količinama i, usuđujem se reći, veoma kvalitetno, vizuelno impresivno, pa čak i sa solidnim vezivnim tkivom u vidu priče. Ovo je jedan od onih pravih muških filmova zbog kojeg treba preurediti i ponovo otvoriti bioskop 20 Oktobar. Ništa drugo ne bi imalo smisla. Ne volim nastavke, ali jedva čekam treći deo. Samo se bojim da je Gareth Evans pred sebe stavio nemoguć zadatak da ponovi i premaši adrenalin ovog filma.