13.7.14

Transcendence


2014.
režija: Wally Pfister
scenario: Jack Paglen
uloge: Johnny Depp, Rebecca Hall, Paul Bettany, Morgan Freeman, Cillian Murphy, Kate Mara

Novinske i internetske priče o Transcendence nisu bile nimalo ohrabrujuće. Ocene kritičara nisu ispunile očekivanja autora i producenata, a publika je u širokom luku zaobilazila ovaj film. Finansijski rezultat je porazan, budžet od 100 miliona dolara, zarada oko 30 i Transcendence je zasigurno najveći flop prve polovine kino-sezone.
To ne znači nužno da je film loš, naprotiv. Možda se ponovi priča sa Sorcererom koji je na duži vremenski period osujetio karijeru Williama Friedkina i uništio poverenje velikih studija u njega, da bi film postao hit na video formatu i televiziji. Razlika između nije tako zanemariva: Friedkin je stao kao autor iza svog filma, dok Transcendence potpisuje debitant na polju režije Wally Pfister, ali je jasno da iza filma produkcijski i svojim kredibilitetom stoji Christopher Nolan.
Pfister je, naime, bio direktor fotografije na skoro svim Nolanovim filmovima. Namera njih dvojice je bila da ponove uspeh Inceptiona, filma kojem su studiji prišli sa skepsom, te Nolanu ponavljali da je to izraz njihove dobre volje i da ne polažu velike nade u uspeh, ali da Nolan kod njih ima toliko kredita posle Insomnije i re-boota Batmana da može da pokuša da napravi svoj artistički blockbuster. Sva je prilika da je taj kredit konačno potrošio tako što je nabrao ogromna sredstva za projekat dvojice debitanata, Pfistera i scenariste Paglena. Ilustrativno je to da je Johnny Depp za svoju relativno pasivnu i drvenu ulogu 'ladno pokupio 20 miliona dolara, i da mu je ovo treći masivni flop zaredom.
Pozitivna strana Transcendence je činjenica da je u pitanju inteligentan i intelektualan SF film koji postavlja neka prava pitanja glede kretanja tehnologije i evolucije čoveka s njom i bez nje. Motive kojima se bavi Transcendence smo već viđali u legendarnim SF filmovima poput 2001: A Space Odissey, AI, Blade Runner, ali i u literaturi kod Dicka, Asimova, Lema i drugih, malo intelektualnije nastrojenih SF autora. Transcendence je žanrovski čisti SF, onakav kakav treba da bude, a ne akcioni, horor ili “superhero” film začinjen sa malo SF-a.
 
Film počinje sa pomalo autističnim naučnikom Willom Casterom (Depp) koji radi na stvaranju samosvesne veštačke inteligencije sa ženom Evelyn (Hall) i saradnicima Maxom Watersom (Bettany) i Josephom Taggerom (Freeman). Taj projekat bi omogućio umrežavanje znanja i sintezu daljih projekata koji ne samo da bi pomoću nano-tehnologije našle primenu u medicini i regeneraciji uništenih organa, nego bi našle primenu i u ekologiji i poboljšanju životne sredine. Nasuprot idealističkim naučnicima stoji neo-ludistička teroristička organizacija RIFT predvođena bivšom studentkinjom bio-tehnologije Brie (Mara). Teroristi će izvršiti simultane napade na naučne institucije i naučnike, a Caster će biti pogođen metkom i otrovan radijacijom. On će umreti u roku od mesec dana i njegov projekat će verovatno stati.
Ne, ako se pita Evelyn. Ona će ga spojiti na kompjuter i pustiti njegovu svest na internet, a Caster će transcedirati telesnu formu i postati virtuelni entitet koji se razvija. U početku će biti samo uspešni pretraživač koji će agentu Buchananu (Murphy) omogućiti da pohvata gro terorista, a svoju ženu odvesti na sigurno, pošto je Max pao u ruke terorističkoj bandi. Kasnije će virtuelni Caster evoluirati i započeti novi projekat data-centra u napuštenom pustinjskom gradiću. Kada projekat uspe, on će sa jedne strane biti ohrabrujuć za medicinu, ali će imati i opasne implikacije: Caster svoju svest umrežuje sa izlečenima i stvara armiju svojih robota... Castera treba zaustaviti, a jedina koja mu može prići dovoljno blizu je Evelyn. Naučnici, teroristi i vlada će udružiti snage na tom poduhvatu.
Pohvalno je što nam film ne nudi crno-belu sliku, nego oba zakleta neprijatelja, i tehno-fanatik Caster i neo-ludisti imaju tvrde argumente za svoje pozicije, onakve argumente koji bi bili prihvatljivi svakom mislećem biću, dok se ostali (dvojica naučnika, udovica i vlast oličena u agentu FBI) kreću po spektru u zavisnosti od situacije. To govori o tome koliko je tema budućnosti, tehnologije i naše ovisnosti o njoj kompleksna i zahtevna. Problem je u tome što ona nije filmična.
 
Svi kritičari, čak i oni naklonjeni filmu ističu kako dramaturgija nije savršena, i kako je film dosta slab po pitanju fabule, likova i njihovih motivacija. To se donekle može razumeti kroz Pfisterov “background” u fotografiji, on je prirodno skloniji vizuelnom nego narativnom aspektu, pa čak i kad podiže dinamiku on to čini putem vizuelnih i zvučnih efekata, sa upadljivo providnim predramatičnim soundtrackom. Vizuelni aspekt filma je savršen, fotografija je bistra i jasna, efekata ima koliko treba. Valja istaći da je sve snimano analogno, sa kamerom od 35 mm, i to je prilična retkost u uslovima današnje digitalizacije. Priča se odvija po mehanici korporativnog “slow-burning” trilera, sukobi su niskog intenziteta, često svetonazorski, retko operativni. Likovi su dosta tipski i pasivni. Pa čak ni ta silna nauka i filozofija u filmu nisu na previsokom nivou, niti su dovoljno detaljno objašnjene, pa Transcendence polako gubi veze sa bilo kakvom logikom, konvencionalnom ili makar internom. Kako ide prema kraju, film je sve više “random” po tom pitanju.
Zbog koncepcije likova jako pati i gluma u filmu. Rebecca Hall ima nezahtevnu i nezahvalnu ulogu ucveljene udovice verne idealima svog pokojnog muža i u tom segmentu briljira. Pritom autori žele da podvale tezu da je ona i sama briljantna naučnica, ali je nikad ne vidimo kako se naukom zapravo bavi. Bettany je solidan kao Max, naučnik sa moralnom dilemom, Murphy takođe nije loš kao FBI agent, iako je njegov lik potpuno nerazrađen, dok Morgan Freeman svoju ulogu starog mudraca može odigrati i u snu. Nikada nismo previše uvereni u briljantnost Marinog lika, ali osnovne note (živahnost, mladost, ideale i stav) ona u velikoj meri pogađa.
 
Potpuno razočaranje filma je njegova glavna zvezda Johnny Depp. Za njega se svašta može reći, ali nikako da je loš glumac. Moguće je da je upao u određene manirizme, pa više nije sposoban da se snađe sa ulogom koja je van njegove zone ugodnosti. Uloga Willa Castera je takva, atipična, iako sam lik nije napisan kao kompleksan. Poseban problem leži u činjenici da Caster od četvrtine filma prestaje da postoji u stvarnom svetu i ostaje samo u virtuelnom, sa svojim glasom i projekcijom na kompjuterskom ekranu. Depp se s tim nikako ne snalazi, i njegov lik na kraju nije nimalo intrigantan, zanimljiv, lud ili opasan kako su autori predvideli.
Kritičari su Transcendence upoređivali sa Her, ovogodišnjim dobitnikom Oscara za originalni scenario. Tematski su bliski, radi se o projekciji budućnosti u kojoj će naša tehnologija misliti za nas. Druga poveznica su likovi Castera, čija je svest prikopčana na kompjuter i Samanthe, koja je sama po sebi virtuelni entitet. Rezultati su različiti.
Jedan film je nagrađivan, drugi ne. Različito su se i poneli glumci u nesvakidašnjim zadacima, Scarlett Johanson je briljirala, Depp se izgubio. Različite su i autorske želje: Her je mala, komorna priča svedena na jednog čoveka i njegovo neposredno okruženje, dok Transcendence pokušava i ne uspeva da napravi generalizaciju. Zato je Her prvoklasan film, a Transcendence pomalo pretenciozan projekat sa solidnom idejom i nedovoljnom razradom, pre svega na dramaturškom planu.